Neuspešna posrednička misija tri sile

Dizraelijeve i Derbijeve ocene o izgledima za brzo okončanje ustanka svedočile su pre o njihovim željama nego o stvarnom stanju. Sledili su svoju staru politiku - na Balkanu je trebalo zadržati status quo i sačuvati Osmansko carstvo od bilo kakvih potresa. Već 21. avgusta Dizraeli je pisao da je "učinio sve što je mogao da bi se situacija smirila". U istom pismu on je, verovatno povodom žalbi hercegovačkih Srba na ekonomsko izrabljivanje i siromaštvo, tvrdio da bi "kada bi Turci imali bar nešto džeparca, cela stvar bila okončana u roku od nedelju dana".

Uprkos Dizraelijevim očekivanjima Hercegovina se nije smirivala. U avgustu 1875. pokrenuli su se i Srbi u Bosni. Tada je Dizraeli počinjao da shvata da je stanje ozbiljnije nego što je mislio. Negodovao je jer ga "na najgori način progone Forin ofis, glasnici i kraljičine poruke, i to sve zbog te užasne hercegovačke afere". Štaviše, do kraja avgusta i tokom prve dve sedmice septembra Dizraeli će, kako je pisao prijateljima, morati da se bavi gotovo isključivo ustankom u Bosni i Hercegovini. "Telegrami pljušte kao kiša", žalio se bratu Ralfu Dizraeliju. Derbi je tih dana primećivao da je Dizraeli, zbog napora i bolesti, naglo ostario.

U vladi i na dvoru ponovo se pričalo o opasnosti da Britanija, i pored uspeha iz maja 1875, ostane izolovana. Hercegovački ustanak pokazao je koliko je novo grupisanje sila, posle propasti Francuske i nastanka Trojecarskog saveza, bilo nepovoljno po Veliku Britaniju. Više se nije govorilo samo o podeli Turske nego i Francuske; sve to nepovratno bi uništilo ravnotežu snaga u Evropi. Da su to bile glavne preokupacije Dizraelija u prvim mesecima krize svedoči i pismo koje je 6. septembra 1875. godine napisao ledi Bredford:

"Hercegovačka afera i dunavski poslovi uopšte, nalaze se u veoma nezadovoljavajućem stanju. Andraši je ili sasvim neodlučan, ili igra dvostruku igru; možda i jedno i drugo.

Čudno je to što je, posle pada Francuske, koja nam je donosila toliko nevolja i uzbuna, vođenje spoljne politike za nas postalo mnogo složenije. Više nema ravnoteže, i ako ne pristanemo da sarađujemo sa tri severne sile (sa Trojecarskim savezom, prim. M. K.), one mogu da deluju i bez nas, što nije prijatno za jednu državu kao što je Engleska. Kao što sam Vam i ranije rekao, ne vidim nikakve izglede za obnovu Francuske kao vojne sile. Veći su izgledi da će biti podeljena nego da će ikada ponovo osvajati Evropu.

Kada sam ušao u politiku, tri velike sile bile su u opasnosti: osmanlijski veliki senjer, rimski papa i londonski gradonačelnik.

Poslednji od njih još dugo će opstati. Ali pad Francuske već je upropastio papu i nužno će dovesti do isterivanja Turaka iz Evrope."

Ubrzo se dogodilo ono čega se Dizraeli plašio. Trojecarski savez je preuzeo inicijativu u rešavanju Istočnog pitanja. Ignjatijev je, već 19. avgusta 1875, u ime tri cara, predložio Porti da prihvati posredovanje konzula velikih sila, koji bi se susreli s ustaničkim vođama, nagovorili ih da polože oružje i prihvate administrativne i poreske reforme. Već činjenica da su ovaj predlog pokrenule Rusija i Trojecarski savez bila je dovoljna da ispuni Dizraelija nepoverenjem. Međutim, pre nego što su on i Derbi mogli da se usprotive uplitanju sila u unutrašnje poslove Osmanskog carstva, predlog je prihvatio sâm sultan. Dizraeliju je ostalo samo da izjavi da mu se inicijativa "ne dopada, ali da vidi da je neizbežna". On i Derbi su i dalje priželjkivali da Porta ustanak što pre uguši, da bi se onda pristupilo pregovorima.

Poseta konzula dala je ustanku i ustanicima nov, međunarodni značaj. Pored toga, odnosi između turskih vlasti i pobunjenika samo su se dodatno zaoštrili, pošto su Turci iskoristili sastanak s konzulima da bi ubili nekoliko ustaničkih vođa. Do 23. septembra 1875. bilo je jasno da je konzulska inicijativa propala.

Početkom maja 1876. Dizraeli je govorio da je premoren beskrajnim parlamentarnim raspravama i da razmišlja o povlačenju sa mesta vođe konzervativaca u Donjem domu. Derbi je, opet, naviknut na aristokratsku dokolicu, a pritisnut bezbrojnim depešama, pismima i porukama, koje nisu trpele odlaganja, 7. maja poverio jednom prijatelju da razmišlja o povlačenju s dužnosti ministra spoljnih poslova. Umor je već sustizao premijera i njegovog ministra, a prave nevolje na Balkanu tek su počinjale.

Samo nekoliko dana ranije, početkom maja 1876, u okolini Plovdiva izbio je ustanak Bugara. Prethodna bugarska pobuna, iz septembra 1875, brzo je propala. Ovoga puta dogodilo se ono čega su se prijatelji Osmanskog carstva plašili: u gušenju ustanka Porta je upotrebila lokalni bašibozuk i Čerkeze. Represalije su bile neobično brutalne i masovne. Do kraja maja skršen je i poslednji otpor Bugara. Kada budu prešle Lamanš, vesti o pokoljima u Bugarskoj iz temelja će potresti Veliku Britaniju i Dizraelijevu vladu. Početkom maja se, međutim, znalo za ustanak, ali ne i za razmere nasilja. Nastavlja se