Stevan Santo: Vlada ne vidi stanje u zemlji

Duboko sam ubeđen da u ovako maloj zemlji kakva je Srbija svako ko može - treba što više da izvozi. Subotički „Pionir" može da se pohvali da izvozi 50 odsto svoje proizvodnje. Iako ne spadam u one koji stalno kukaju zbog deviznog kursa, moram da kažem da on polako postaje kočnica većem izvozu. Sve rigidnijom monetarnom politikom NBS sprečava rast inflacije, a to ima ogromnu cenu i ta igranka ne može dugo da traje. Tim pre što je kurs ispolitizovan - kaže u razgovoru za Biznis Steva Santo, direktor fabrike konditorskih proizvoda „Pionir".

Santo, koji je u Vladi Anta Markovića bio ministar za industriju i energetiku, tvrdi da je „Pionir", koji ove godine slavi 90 godina postojanja, oduvek bio dobra firma. Sredinom devedesetih je zapao u krizu da bi zatim bio privatizovan kroz stečaj, a 1998. ga je kupila beogradska A grupa u vlasništvu Miroljuba Aleksića.

- Za deset godina u „Pionir" je uloženo 40 miliona evra. Od toga je gotovo pola otišlo na izgradnju fabrike u Paraćinu u kojoj se proizvodi naš slani program. U tu sumu spada i osam miliona evra za novu liniju čokolade koja će po kvalitetu stajati rame uz rame sa čuvenom švajcarskom čokoladom „lint" (Lindt) - kaže Santo.

Šta je sa vašom čokoladom „galeb"?

- Danas je „Pionirova" čokolada „galeb" po kvalitetu kao „milka" i ja za to imam dokaze. Mnogima se i više dopada. Pravljena su istraživanja tako što su „milka", „galeb" i „Soko Štarkova" čokolada pretopljene u neprepoznatljive table i tako podeljene deci u školama u Subotici, Novom Sadu, Nišu i Beogradu. Najbolju ocenu dobila je čokolada „galeb" i tako postala suveren pobednik. Interesantno, zvali su me iz Hrvatske da kažu kako su i njihova istraživanja to isto pokazala. Činjenica je, međutim, da „galeb" nema tako dobar marketing kao, recimo, „milka".

Ipak, „Pionir" važi za lidera u proizvodnji bombona u Srbiji?

- Jesmo lideri i po kvalitetu i po obimu. Trenutno ovde držimo 60 odsto tržišta bombona. Naše najpoznatije bombone su „negro", „karamela lešnik" i „mentol".

Zar niste najpoznatiji po „medenom srcu"?

- To je naš brend broj jedan. U 2007. se prodalo između 2.300 i 2.400 tona ovih medenjaka. Svaka tri minuta jedno medeno srce se pojede u svetu. Ono čini 19 odsto naše ukupne proizvodnje.

Kažete - u svetu. Gde sve „Pionir" izvozi?

- Od zemalja u okruženju, u Sloveniju preko „Merkatora", Hrvatsku preko „Konzuma", zatim u Bosnu, Makedoniju i Crnu Goru. Izvozimo i u Nemačku, Mađarsku, Albaniju i nešto malo u Švajcarsku.

Lična karta

Stevan Santo je ekonomista po struci i u svojoj karijeri je promenio nekoliko direktorskih mesta. Prvo je to bilo u firmi „29 novembar", za koju sam kaže da je bila uspešna firma sa ozbiljnim analitičkim sektorom. Tu je proveo jedanaest godina. Odatle je otišao na mesto potpredsednika Izvršnog veća opštine Subotica, pa zatim i predsednika. Postaje zatim direktor firme „Sever", koji je tada imao 6.500 zaposlenih. U tom periodu ova je firma uspela da proda licencu za industrijski reduktor, na šta je Santo veoma ponosan, na poziv Anta Markovića postao ministar za industriju i energetiku. U „Pionir" je došao 1998. na mesto direktora.

Imali ste primedbu na devizni kurs. Kakav bi trebalo da bude?

- Smatram da se veštački održava jak dinar i da to počinje da nanosi određene štete. Nisam pristalica da devalvacijama treba povećavati konkurentsku sposobnost, jer smo to radili 40 godina i imali uvek deficit. Ali, nisam ni za to da dinar bude ovoliko jak, a devize potcenjene. Jer onda je izvoz sve teži, a uvoz jeftiniji, a to za zemlju nije dobro. Dakle, morali bi se naći mehanizmi da dinar bude nešto slabiji na dugi rok.

Imate li utisak da su Vlada i NBS često u raskoraku?

- Prividno je tako. Da li je to igra za sve nas ili je stvarno tako, ne znam.

Pratite li šta se događa na energetskom planu u zemlji i kako vam to izgleda?

- Što se tiče gasovoda, pitanje je da li tu ima ičeg osim politike. Zašto se ne čuje glas ljudi iz struke? U svetu su to dalekosežni potezi od vitalnog značaja i uvek se konsultuje javnost. Nije ovde sporno da nam gasovod treba. Ali je sporno zašto je gasovod morao da se veže za NIS i prodaje bez tendera? Očigledno je reč o pogodbi, nekoj trgovini. Kad je reč o EPS-u, to je bio najozbiljniji privredni sistem u celoj Jugoslaviji. EPS je još tada zadovoljavao savremene standarde i bio prisutan u Evropi godinama. U međuvremenu je imao i problema, ali je dosta toga uređeno i danas je to ozbiljna kompanija.

Šta biste u poslovnom ambijentu promenili?

- Skoro sve! Treba krenuti od smanjenja javne potrošnje. Da kompetentni ljudi budu u Vladi Srbije. Ovi ne poznaju stanje u zemlji i kao da ih i ne interesuje. Žive u nekom svom nerealnom svetu, ali im je sasvim opipljiva želja da ostanu na vlasti.

Kakvo poređenje biste napravili između Vlade u kojoj ste vi bili i ovih posle 2000. godine?

- To se ne može ni upoređivati. U svakom slučaju, mnogo su kompetentniji bili u Vladi Anta Markovića, to je sigurno. Ta vlada je imala društveni cilj - da promeni postojeći sistem kroz postepeni prelaz iz socijalizma. U istočnoj Evropi je socijalizam bio sinonim za sovjetsku okupaciju. U Srbiji sada, kada je tranzicija već odmakla, kao da nema vizije šta dalje. U Vladi se pola godina dele funkcije po raznim javnim preduzećima kao da je to najvažnije. Stalno se bave NIP-om koji je čista katastrofa. Po principu „večernje revije želja" odlučuje se gde će se uložiti deo kolača od ukupno 1,4 milijarde evra. I, onda se gleda ko je čiji predsednik opštine.

Kritikovali ste naše menadžere da nisu dovoljno kvalifikovani. Da li se tu nešto promenilo?

- Nažalost ne bitnije. I dalje je dosta firmi kojima ne trebaju pravi menadžeri, već poslušnici. To će se izmeniti kad postanemo pravna država sa ozbiljnom kontrolom rada firmi koja se neće, kako je sada slučaj, obavljati selektivno. U Mađarskoj je, na primer, davno donet zakon da poreska inspekcija dolazi samo jednom u tri godine.

Mislite li da će strani investitori manje da ulažu u Srbiju, naročito zemlje koje su priznale nezavisno Kosovo?

- Ne mislim da će nemački poslovni ljudi odustajati od planiranih investicija zbog toga što je Nemačka priznala Kosovo. Svi su slutili da će ovde biti problema, možda i većih od ovih sadašnjih. Problem je pre u političkoj neizvesnosti, što se ne vidi u kom će se pravcu ići, da li će se napraviti pravna država.

Bili ste na čelu nekoliko kompanija. Kako je danas biti direktor u Srbiji?

- Lakše nego nekad. Tada si 50 odsto vremena „ludovao" na radničkim savetima, dokazivao da je belo belo, da treba kupiti mašinu. (smeh). I, nije bilo sastanka radničkog saveta koji se nije završavao pitanjem - zašto nije veća plata. A što je plata veća, situacija je usijanija.

Ali ste isto tako izjavili da ne možete da shvatite da neko ne primi platu dva-tri meseca, a da radi?

- Naravno da ne mogu da shvatim. To je za mene obligacioni odnos. Potpišeš ugovor u kojem je rečeno da ćeš raditi i da ćeš 15-og dobiti platu, a kasnije se ispostavi da plate nema. Svugde u svetu, u takvim situacijama se blokira račun poslodavca i ako novca zaista nema, dolazi do likvidacije preduzeća i rasprodaje njegove imovine. U tom postupku zaposleni dobijaju ono što im je zakinuto. Kod nas i danas ima primera da zaposleni ne primaju ništa po nekoliko meseci. To je sve ostatak samoupravljanja.