Porast značaja vojne proizvodnje i tehnologije

Nakon 1945. godine, vojne snage su oblikovale svet čak i bez ikakve borbe. Dve alijanse Hladnog rata nisu povele nikakav Treći svetski rat, nisu se borile uopšte, pa ipak, stvorile su jednu strukturu svetske vlasti. U poznim 1940-tim godinama, SAD su bile dominantna ekonomska sila na planeti Zemlji, i sila-zaštitnica (protektor) Japana i zapadne Evrope. Došle su i prošle 1980-te godine, sad je ekonomska moć Amerike otprilike na istom nivou kao japanska i zapadnoevropska, pa ipak, Amerika zadržava neku labavu lidersku poziciju u odnosu na, i iznad, njih, dobrim delom zbog postojećih vojnih alijansi. Američki građani su nebrojeno puta gunđali da njihovi vajni saveznici nisu voljni da nešto više učine na svojoj sopstvenoj odbrani, a ipak, baš to je bio potreban uslov da bi Amerika dominirala. Da je Japan udvostručio svoj vojni budžet, kao što je zahtevao američki predsednik Ronald Regan, mogao je brzo postati glavni američki bezbednosni problem na Pacifiku. Vojna snaga bila je još značajnija Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika- SSSR-u. Jer, ekonomski je već glavinjao, politički je bio sve manje ili nimalo atraktivan, pa mu ništa drugo osim vojne snage nije omogućavalo da ostane tako značajan u svetu toliko dugo. Sistem alijansi komunističkih zemalja, poznat kao Varšavski pakt, održavao je dominaciju SSSR nad zemljama istočne Evrope sve do 1989, a zahvaljujući svojoj sposobnosti da daje nekoj zemlji (kojoj hoće) dobro oružje za džabe, i da neutralizuje uticaj Amerike, SSSR je imao veliki uticaj i drugde u svetu.

U isti mah, vojna proizvodnja i tehnologija postale su važnija komponenta svetske privrede nego u ma kom ranijem istorijskom mirnodopskom periodu. Indirektne koristi od razvoja vojne tehnologije često su bile presudne za civilni napredak: civilno vazduhoplovstvo je, kao parazit, uzimalo najbolju tehnologiju od vojnog sektora, a usavršavanje civilnih kompjutera sve do kraja 1970-tih godina bilo je izvedeno iz vojnih potreba da se izračunavaju balističke putanje i provaljuju enkriptovane, dakle šifrovane, poruke. Pošto je svaka velika država htela da ima svoju sopstvenu, sasvim nezavisnu proizvodnju najboljeg oružja, a retko koja je imala u svom vojnom budžetu dovoljno para da kupuje od svoje industrije upravo te proizvode, to oružje, naime da kupuje u tako velikim količinama da bi vojna industrija mogla zaraditi dovoljno za svoj opstanak, bilo je neophodno izvoziti oružje, prodavati ga već nekome, pa je međunarodna trgovina oružjem postala bitni eksportni sektor. Tržišna utakmica, tako nastala, raširila je moderno naoružanje po celom svetu, ali, to je mnogo i koštalo kupce. Sa ekonomskog stanovišta, kupovina oružja je bespovratni trošak iz koga se posle ne može izvući nikakav dohodak; neproizvodna investicija; bukvalno, ekvivalent poklanjanja nečeg skupog nekoj sirotinji koja sa time neće raditi ništa. Čak i kad se uračunaju indirektne blagodeti od vojno-tehničkih unapređenja, opet - investicije u istraživanje, razvoj i proizvodnju oružja nisu najbolji način da se poveća bruto nacionalni dohodak. A upravo u to se mnogo ulagalo. U toku 1980-tih godina, 30 odsto svih inženjera u SAD radilo je u vojnoj industriji, a u civilnim firmama postojao je nedostatak takvog osoblja. Nije slučajnost to što su industrijalizovane zemlje koje su najmanje trošile (po glavi stanovnika) na vojnu industriju, kao Japan, Nemačka i Kanada, brže ekonomski napredovale nego one koje su mnogo izdvajale za vojsku - Amerika i Velika Britanija. Te dve zemlje su trošile na odbranu dvaput, pa i triput veći deo (proporcionalno gledano) svog dohotka, nego njihove zemlje saveznice. Dakle, Amerika i Engleska se žrtvuju da bi zaštitile ceo Zapad, a ceo Zapad im uzvraća tako što ekonomski napreduje brže od njih.

Nakon 1945, u Zapadnom svetu drastično se izmenio odnos između rata i društva. Pogledajmo samo dve teme: sistem regrutacije i stav javnosti prema ratu. Postepeno uvođenje, u sve većem broju zemalja, opšte vojne obaveze (tj. da svaki muškarac mora da odsluži vojsku), bilo je jedan od ključnih događaja u Evropi 19. veka. Time su vlade dobijale veću vojnu snagu, a ratovi i državna sila počeli su nanositi veću štetu celom društvu. Jer, u 18. veku, malo koja evropska zemlja je umela čak i da naplati porez od celog svog stanovništva, a kamoli da otera svakog na odsluženje vojnog roka.

Vek kasnije, mnoge evropske zemlje stekle su sposobnost da nateraju svakog svog muškog državljanina da ode pod zastavu i bori se za njih rizikujući da pogine.

Nastavlja se