Razgovori o podeli turskih poseda na Balkanu

U isto vreme, u Srbiji se na vlast vratila borbena Mihailović-Ristićeva vlada. Ova balkanska kneževina nije prestajala da se naoružava. Podstaknut nezvaničnim ruskim ohrabrenjima, od aprila je i knez Milan bio rešen da ratuje. Dešavalo se da mu je sâm ruski konzul, Nikolaj Andrejevič Karcov, u dva dana prenosio po dve potpuno protivrečne poruke - da se sprema za rat i da po svaku cenu miruje. Mladi knez i njegov ministar spoljnih poslova Jovan Ristić pokušavali su da prozru kada su kroz Karcova progovarali slovenofili i Ignjatijev, a kada Gorčakov. U Karcovljevim izjavama videli su, ipak, nezvaničan, ali jasan poziv samog cara Aleksandra II da Srbija krene u rat. Verovali su da će im, u sukobu sa višestruko jačim Osmanskim carstvom, Rusija brzo priteći u pomoć.

U Londonu su znali šta se događa. Derbi je još krajem januara 1876. u svom dnevniku zabeležio da su i Srbija i Rumunija pune "ruskih agenata", koji ih ubeđuju da se spremaju za rat. Početkom maja 1876. primetio je da je Austrougarska u Beogradu potpuno izgubila uticaj i da se knez Milan više nije obazirao na pretnje iz Beča. Dvojna monarhija bila je, prema njemu, suviše "lakoverna", dok su se Rusija i Crna Gora držale "izdajnički".

U samom Osmanskom carstvu, nezadovoljstvo muslimanskog stanovništva okretalo se sa hrišćanskih pobunjenika na "neverničke" evropske sile, pa i na turske vlasti, koje su dozvoljavale da im se nameću rešenja. U Solunu su se sukobi između muslimana i hrišćana 6. maja 1876. završili ubistvima francuskog i nemačkog konzula. Velike sile odmah su pokrenule flote radi zaštite svojih podanika. Četiri dana kasnije nemiri su izbili i u samom Carigradu. Svrgnut je ruski štićenik, veliki vezir Mahmud Nedim-paša, čime je zadat novi udarac uticaju grofa Ignjatijeva. Vlast je prešla u ruke vođe konzervativnih muslimana i zagovornika odlučnih mera Husein Avni-paše i proengleski raspoloženog Midhat-paše.

Dizraeli je u najnovijim događajima video jasne znake ubrzanog propadanja Osmanskog carstva. Vlast sultana popuštala je na svim stranama, i u odnosu na tu ključnu činjenicu vest o usponu Midhat-paše za Dizraelija nije imala veći značaj. Istog dana kada je u Carigradu došlo do prevrata, Dizraeli je pisao kraljici da su vesti iz Turske "veoma loše". Predlagao je da se u Carigrad neodložno pošalje jedan ratni brod.

Sutradan je vlada uputila jednu oklopnjaču ka Solunu, tri u zaliv Bešika na ulazu u Dardanele i jedan manji brod u Carigrad. Da bi se delovalo dovoljno brzo, komandantu flote, admiralu Džejmsu Dramondu, naređeno je da bude u neprekidnoj vezi s poslanikom Eliotom, koji je, u strahu od neprijateljstva lokalnih muslimana, i zatražio dolazak brodova. I ostale sile uputile su brodove ka Solunu i preduzele mere za zaštitu svojih diplomata.

Dizraeli je istog dana pisao ledi Bredford da su vesti o prevratu "u najvećoj meri uznemirujuće". Pošto jedan od brodova, "Sultan", nije bio spreman za pokret, Dizraeli je, u svom stilu, primetio da bi moglo da se desi da on, kada konačno stigne, bude jedini sultan u Turskoj. Premijer je bio obuzet mišlju da bi britanske oružane snage trebalo što pre da se približe Carigradu. Pri tome, kako će se ubrzo pokazati, odbrana Osmanskog carstva i zaštita hrišćana u turskoj prestonici nisu bili njegovi najvažniji ciljevi.

Uz zbivanja u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Srbiji, Solunu i Carigradu, Osmansko carstvo i njegovu zaštitnicu Britaniju čekalo je novo iskušenje. Trojecarski savez ponovo je nudio svoje rešenje za sultanove nevolje. Posle neuspeha Andrašijeve note, Gorčakov je preuzeo inicijativu. Rusija je i dalje sledila politiku zajedničkog delovanja s ostalim silama, ali je uporno pokušavala da postigne promenu balkanskog statusa quo. Car Aleksandar II predložio je svojim trojecarskim saveznicima da najviši predstavnici Rusije, Nemačke i Austrougarske bez odlaganja usaglase stavove o krizi u Osmanskom carstvu. On i Gorčakov stigli su u Berlin 10. maja 1876, s planom autonomije za Bosnu i Hercegovinu, nadgledane od strane evropskih okupacionih trupa i usaglašene na jednoj međunarodnoj konferenciji. Andraši i Bizmark, koji su ih čekali u nemačkoj prestonici, već su, nasamo, razmatrali pitanje podele sultanovih balkanskih poseda. Razgovori su mogli da počnu.

U Londonu su sa crnim slutnjama iščekivali novi predlog tri cara. Derbi je mogao da nasluti o čemu se razgovaralo po tome što je Šuvalov ponovo počeo da ga ispituje o mogućnosti da Bosna i Hercegovina dobije autonomiju. Ruski ambasador tvrdio je da Hercegovci neće biti zadovoljni ničim drugim do istim položajem kakav ima Srbija.

Dizraeli se 8. maja vajkao da Britanija, da je na vreme prihvatila Bizmarkove ponude, ne bi morala nemoćno da iščekuje rezultate berlinskih pregovora. U ovakvim prilikama jasno se videlo koliko je diplomatska izolacija mogla da bude štetna po britanske interese. "Još ništa iz Berlina", nestrpljivo je pisao kraljici 10. maja.

Nastavlja se