Za torturu u „Kolašinki” ukupno 15 godina robije

Veterničani LJiljana Đurić (1968), Dušan Manojlović (1965), Radoja Đurić (1949) i Radosava Đurić (1950) osuđeni su juče za trgovinu ljudima pred krivičnim većem okružnog suda u Novom Sadu kojim je predsedavala sudija Đurđina Bjelobaba. Četvrti okrivljeni član porodice Đurić, Gordana (1978), oslobođena je optužbe jer je Okružno javno tužilaštvo u njenom slučaju odustalo od krivičnog gonjenja.

Sudsko veće je LJiljanu Đurić, koja je već osuđivana za organizovanje prostitucije i nalazi se na izdržavanju kazne, osudilo na šest godina zatvora, dok je Manojlovića kaznilo s pet godina zatvora. Radoje i Radisava Đurić dobili su po dve godine zatvora.

Po presudi, oni su od novembra 2002. do marta 2003. godine u kafani “Kolašinka” u Veterniku radi prostitucije držali tada maloletnu LJ. M. (1986) iz Mola. U leto 2002. godine u jednoj kafani u Temerinu, gde je tada maloletna LJ. M. radila kao konobarica, LJiljana Đurić joj je predložila da isti posao može da radi i kod nje u “Kolašinki”, gde je radila i živela sa ostalim okrivljenim. Ponudila joj je smeštaj i platu od 150 do 200 evra. LJ. M. je u to poverovala, a kada su došli u Veternik LJiljana Đurić joj je rekla da mora da radi i kao prostitutka za nju i ostale okrivljene.

LJ. M. to nije htela, ali joj je LJiljana Đurić zapretila da će roditelji da joj nastradaju. Nije joj dozvolila da napusti kafanu, pa su je stalno pratili Radoja i Radosava Đurić kako ne bi pobegla. Dnevno je imala nekoliko “mušterija” koji su LJiljani Đurić plaćali po 50 evra za pola, a 75 evra za ceo sat. Sve to je trajalo do 12. marta 2003. godine.

Tada je LJ. M. namolila LJiljanu Đurić da je odvede kući i ova je odvezla na stanicu jer je bilo vanredno stanje i najavljena je racija. LJ. M. ih, uolašena pretnjama, nije prijavila policiji. Posle dve godine, u junu 2005, pretnjama i uz pomoć Manojlovića, LJiljana Đurić je vratila LJ. M. u „Kolašinku”. Manojlović se čak zabavljao sa LJ. M. ali je ona saznala da on poznaje ostale okrivljene i da sve ukazuje da se dogovorio s njima kako bi devojku vratili u Veternik. Ipak, nakon pretnji koje joj je uputila LJiljana Đurić, LJ. M. se ponovo obrela u „Kolašinki”, gde je za okrivljene kao prostitutka radila do 11. jula 2005. Tada ju je LJiljana Đurić prodala izvesnom Caci iz Kuršumlije za 500 evra. I tamo je morala da se bavi prostitucijom, sve dok je 21. jula nije pronašla policija, koja ju je smestila u prihvatilište.

Međutim, i u leto 2006. godine su Dušan Manojlović i Radosava Đurić otišli po LJ. M. Manojlović je pozvao telefonom i rekao da je, kao bivši momak, došao da je vozi u Novi Sad da tamo žive. Ona je pristala, pod uslovom da je ne vodi u “Kolašinku”, a Manojlović joj je obećao da neće. Međutim, nesrećnu devojku je odmah odvezao u Veternik, gde joj je Radoja Đurić rekao da je Manojlović od njega kupio mobilni telefon, da je dužan 2.000 dinara i da ona mora da “odradi” dug. Tako su je naterali da već prvo veče, 8. juna 2006, ima sekusalni odnos s jednim muškarcem koji je platio 50 evra.

I narednih dana su je terali na prostituciju i imala je seksualne odnose sa devet “klijenata”, da bi LJiljana Đurić čak naterala da se 12. juna 2006. i venča sa Manojlovićem. On je od Đurića pozajmio 14.000 dinara za burme i LJ. M. je i to morala da “odradi” . Kako bi pobegla od njih, LJ. M. ih je zamolila da joj dozvole da se odjavi iz Mola. Manojlović, Radosava Đurić i Gordana Đurić su je odvezli u policijsku stanicu u Adi kako bi se odjavila. Potom je otišla kući kako bi svojoj majci Manojlovića predstavila kao muža. Iskoristila je priliku i majci rekla da pozove policiju i tako se konačno dočepala slobode.

U obrazloženju presude, koja je izrečena nakon za javnost zatvorenog suđenja zbog zaštite žrtve, sudija Bjelobaba je navela da je sudsko veće ocenilo da su osuđeni delovali kao organizovana grupa, te da su iskoristili to što je oštećena bila malolenta, kao i njenu strukturu ličnosti koja je bila pogodna za manipulisanje. Na njihovu krivicu su ukazali svi izvedeni dokazi, kao i činjenica da je oštećena LJ. M. u suočavanju bila uverljivija, pošto s osuđeni. Kako je navela sudija Bjelobaba, sudu je najteže bilo da sudi Radoju i Radosavi Đurić koji su u poznim godinama. Ipak, kako je rekla, pravda ne poznaje starosnu dobu, a dokazi su rekli da su krivi. Na ovu presudi okrivljeni imaju pravo na žalbu Vrhovnom sudu Srbije.

LJiljana Đurić je, inače, u nekoliko puta prekidala sudiju Bjelobabu u obrazlaganju presude, da bi se na kraju ironično zahvalila sudskom veću i dodala da njoj može samo bog da sudi, a ne sud zamaljski. Saslušavši izricanje presude, Manojlović je uzviknuo da će se žaliti sudu u Strazburu i Helsinškom odboru za ljudska prava, jer je ovo drugi put, kako je rekao, da mu sude iz ubeđenja.

S. V. Popović

Poslato 22.04.2008