NE SMEMO DA ZABORAVIMO

U organizaciji Ministarstva rada i socijalne politike juče je na Starom sajmištu održana komemorativna manifestacija povodom obeležavanja Dana sećanja na žrtve genocida u Drugom svetsku ratu. Pokraj spomenika, u okviru kompleksa nekadašnjeg logora smrti, vence su položile delegacija preživelih logoraša i boraca, Đorđe Bobić, gradski arhitekta, kao predstavnici Ministarstva rada, Generalštaba VS, Grada Beograda i nacionalnih manjina čiji su pripadnici stradali u logorima tokom Drugog svetskog rata.

Prisutni su bili i potomci stradalih logoraša, Jovan Nešković, Ozren Vukojlović, Miloš Kontić i LJubiša Krunić.Jovica Nešković sada ima 82 godine, seća se teškog perioda u logorima gde je sa 16 godina bio zarobljen.

- Zajedno sa grupom, transportovan sam u Mathauzen, u Austriju, posle čega je iz vagona iskočilo nas 32, od kojih je 29 preživelo. Sada moji drugovi nose vence, a ja idem za njima za one koje se nisu vratili - priseća se tužno Nešković. - Teške periode počeo sam da preživljavam sa 16 godina, kada sam i zarobljen. Bilo je mnogo teško, mučili su nas, noćima se nije spavalo. Iz paviljona broj 5 svake noći bi prozivali i tada se čekalo streljanje. Proveo sam tri meseca u logoru, a oslobođeni smo na Đurđevdan 1943. godine. I posle svega mi je želja da se ne zaboravi sve, ali da se ipak ne zamrzi - rekao je Nešković.

Autor:

D. Mojić