Naš narod je odan svojoj veri

Nedavno objavljeni rezultati petogodišnjeg istraživanja o čitanosti u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj u periodu od marta 2003. do marta 2008. godine koje je sproveo sajt www. knjizare.com pokazali su da je najčitaniji pisac na srpskom jeziku LJiljana Habjanović-Đurović. Zanimljivo je da je knjiga koja je najduže, trideset četiri meseca, boravila na vodećim listama bio njen roman „Igra anđela“, dok su zavidne pozicije postizale i ostale knjige naše sagovornice, roman o Svetoj Petki, „Petkana“, delo o zemnom životu Presvete Bogorodice „Svih žalosnih radost“ i najnoviji roman o srpskoj svetiteljki mati Angelini Branković pod nazivom „Zapis duše“.

Vi ste najčitaniji domaći pisac. Vaš roman „Igra anđela“ najduže se zadržao na listi čitanosti - čak 34 meseca. Kako to doživljavate?

- Moram da priznam, obradovali su me rezultati ovog istraživanja. Kao i uvek, zahvalna sam svojim čitaocima zato što vole moje knjige, ali i poštenim knjižarima, jer nisu sakrili istinu. Međutim, ovi me rezultati nisu iznenadili. NJima je potvrđeno ono što znam. Od pojave „Ženskog rodoslova“ ja sam najčitaniji pisac na srpskom jeziku, i to nikakve smicalice, laži i podmetanja nisu uspele da promene.

Posebno važnim smatram podatak da je „Igra anđela“ bila na listi čitanosti duže od svih knjiga domaćih i stranih autora. To svedoči ono što ja, takođe, znam. Interesovanje za moje knjige je stalno. Ja neprestano stičem nove čitaoce, a svoje stare knjige neprestano doštampavam, uključujući i roman „Javna ptica“, čije je prvo izdanje objavljeno pre dvadeset godina. I, najvažnije od svega, status na listi koju su istraživači naslovili kao „listu najuspešnijih autora“ obezbedile su mi knjige „Petkana“, „Igra anđela“, „Svih žalosnih radost“ i „Zapis duše“. Znači, knjige iz mog duhovnog ciklusa. To je još jedna potvrda da je naš narod odan svojoj veri, i da to ništa i niko ne može da promeni.

Možete li se u Srbiji živeti od književne slave?

- Mislim da je to relativno kao i u svakoj drugoj profesiji. Neko može od svog rada jako dobro da živi, neko da preživljava, a neko ne može uopšte ni da živi. U književnosti to određuje ljubav čitalaca. Zahvaljujući tome što čitaoci vole moje knjige, mogu da živim od svog pisanja. To je, ponavljam, kao i u svakoj profesiji. Imate glumce koji imaju enormne honorare, a opet imate i one koji nemaju ni za najosnovnije. Imate diplomirane ekonomiste koji čitav život ostanu mlađi referenti, a opet imate one koji postanu vlasnici velikih privatnih firmi.

Vaš roman „Zapis duše“ zabeležio je za naše skučene jezičke prostore neverovatan tiraž. Uz to, i izdavači i preprodavci ilegalnih izdanja, takozvani „pirati“, zadovoljno trljaju ruke.

- Da, moj roman „Zapis duše“ potpuno je osvojio čitaoce. Za pet meseci štampano je šest izdanja u tiražu od 26.000 primeraka. A već posle Vaskrsa poručićemo novih 4.000 primeraka. Ali, mnogo više od tih cifara govore mi susreti sa čitaocima, kao i pisma koja dobijam od njih. Inače, i ova, kao i prethodne moje knjige, predmet je ilegalnog štampanja i preprodaje. Ja posedujem „piratski“ primerak „Zapisa duše“. Urađen je tako nekvalitetno da je svakome ko ga pogleda jasno da to nije legalno izdanje. Na toj „piratskoj“ knjizi ispisan je podatak koji govori da je „piraterisanje“ počelo početkom novembra prošle godine, odnosno desetak dana pošto sam objavila roman. U celoj toj priči najgore je i najporaznije što se „pirati“ ne kriju. Meni se na sajmu knjiga u Pirotu jedan preprodavac hvalio otvoreno, i pred drugim ljudima, kako prodaje „piratska“ izdanja mojih knjiga i kako super prolazi. A ispričao mi je i kako je štampar veoma zadovoljan. Naravno, oni mogu tako da se ponašaju jer ih niko ne poziva na odgovornost.

KNJIŽARI SU NAJVEĆE ZLO

Distributeri uzimaju visoke rabate, tako da knjižara od jedne knjige zarađuje četiri puta više nego pisac. Neredovno plaćaju izdavaču, a svoja dugovanja pravdaju time da novac ulažu u svoj razvoj. Tuđ novac u svoj razvoj! Dokle ide to ludilo možda najbolje svedoči sledeća priča: prestala sam da dajem svoje knjige jednom preduzeću koje nam je dugovalo milion dinara (što su u izdavaštvu ozbiljne pare), a pošto su kupci tražili knjige, radnik zaposlen u knjižari otišao je kod direktora sa zahtevom da se čitava situacija nekako razreši, kako bi se moje knjige ponovo našle u njihovoj knjižari. „Imam predlog“, rekao je direktor.“Neka nam gospođa Habjanović pomogne da se izvučemo. Neka nam oprosti dug!“. Kao da ja nemam svoju izdavačku kuću i desetoro zaposlenih čije plate zavise od naših prihoda. Drugi jedan direktor bio je još maštovitiji. On je izdavačima poslao cenovnik za zakupninu mesta u izlozima svojih knjižara. Mogli smo da biramo hoćemo li veliki ili mali izlog, ceo, ili jedan njegov deo, želimo li da izložimo jednu ili više knjiga, na jedan ili nekoliko dana. I cene su bile različite: od 50 do 500 evra!

Poslednjih dana dosta se govori u javnosti baš o mini-sajmovima knjiga i predlaže se njihovo ukidanje, a kao jedan od razloga navodi se borba protiv piraterije. Šta vi o tome mislite?

- Mislim da ne treba ukidati ni mini-sajmove knjiga, ni uličnu prodaju knjiga. Jako je opasno svesti prodaju knjiga samo na knjižare i internet. To bi učinilo izdavače i autore potpuno zavisnim od vlasnika knjižara. A oni se i sada kada imaju konkurenciju ponašaju, blago rečeno, nekorektno. Zato su za male izdavače, i za one čija se izdanja traže, mini-sajmovi knjiga način da sačuvaju nezavisnost i da prežive.

A „piraterija“? Ona se ne ukida ukidanjem mini-sajmova. Potrebna je mnogo ozbiljnija i sveobuhvatnija akcija. Na mini-sajmove i ulične tezge treba obavezno uvesti fiskalne kase. Treba intenzivirati rad i tržišnih i finansijskih inspektora. I voditi računa ko može, a ko ne može da bude inspektor. Tada se ne bi dešavalo ono što se dešava meni i još nekim „piraterisanim“ izdavačima, da prijavimo gde se, i kod kog prodavca, nude „piraterisane“ knjige, a inspekcija odgovori kako „nema osnova za dalji postupak“. Naravno, od presudnog je značaja rad policije i suda. „Piraterisane“ knjige ne prodaju se samo na mini-sajmovima. Prodaju se i putem pretplate, i preko interneta. Izvoze se u Makedoniju, Crnu Goru, prenose se diljem Evrope, čak u SAD, Kanadu i Australiju. Najvažnije je zaustaviti proizvodnju.

Godinu dana pošto ste primili orden Svetog Save, koji vam je, na predlog Njegove svetosti patrijarha Pavla, dodelio Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve, dobili ste još jedno značajno društveno priznanje - Zlatni beočug.

- Zlatni beočug je priznanje Kulturno-prosvetne zajednice Beograda za trajni doprinos kulturi. Ovo priznanje veoma mi je drago jer o njegovom ugledu svedoče imena ranijih dobitnika. Počastvovana sam i sastavom žirija koji je ove godine odlučivao o dobitniku. Milo mi je i što su se za mene opredelili jednoglasno. Inače, na samoj svečanosti uručenja priznanja najčešći komentar okupljenih je bio da je ovo retko priznanje čiji dobitnici nisu birani po partijskoj i ideološkoj pripadnosti, već je procenjivano njihovo delo i trag koji je ono ostavilo. LJudima je zaista dosta podela na „naše“ i „tuđe“. Želela bih da na kraju našeg razgovora, u ove dane kada se nižu veliki praznici, i hrišćanski, ali i drugih vera, svim čitaocima poželim smirenje i radost. Da ih zamolim da u drugim ljudima ne traže ono što ih deli, već ono što ih spaja, i da nikada ne zaborave da nas samo ljubav može spasiti. A ljubavlju se i Gospod imenuje.

Autor:

Mila Milosavljević