O MIRISU I OŽILJCIMA NA LICU GRADA 8

Upravljanje bez graditeljske pameti

Piše: LJubinko Pušić

Gradom više ne upravlja gradograditeljska pamet i profesionalno umeće, već snalažljivost onih koji su dospeli vlasti. Čini se da Novi Sad nikada u skorijoj prošlosti nije bio gradilište veće nego danas. Na sve strane grade se stambeni i stambeno-poslovni objekti.

Reklo bi se, vreme najvećeg prosperiteta. Grad se, nažalost, rastače. O čemu je reč? Bezmalo pola prošlog veka pred našim očima stasavalo je nešto za šta se verovalo da predstavlja socijalistički grad. Jedno od njegovih obeležja bila je masovna izgradnja kolektivnog stanovanja na slobodnim terenima. Termin ‘kolektivno stanovanje’ postao je sinonim za prosperitet, mera budućnosti koja je imala snažan političko-ideološki predznak. Političari, urbanisti, graditelji i statistika kao da su se utrkivali ko će na upečatljiviji način prikazati svoj udeo u uspesima društva. U tom vremenu gradilišta su bila velika, kompleksi budućih novih naselja ličili su na sajamsku postavku i željno su se očekivali svečarski trenuci kada će neko od lokalnih političara da proglasi završetak radova i obavi svečano uručenje ključeva.

Kraj velikih građevinskih preduzeća nastupio je naporedo s krahom socijalističkog državnog i društvenog projekta. U miljeu ubrzanog urušavanja društva, rata i siromaštva, kao da niko nije primetio da je gradnja utihnula. A onda, gotovo odjednom, kada je završen najveći trik na početku takozvanog tranzicijskog perioda (otkup društvenih stanova početkom devedesetih), neka drugačija gradogradnja počela je da osvaja grad. Eufemizam kojim se objašnjavala tranzicija i prelazak u preduzetničko društvo bio je (a i danas je) tržište. U međuprostor koji su stvorili nezainteresovani urbani ekonomisti, dezorijentisani urbanisti i mas-arhitekti, snažno su uleteli oni koji su brzo shvatili da je došlo vreme rasprodaje grada. Sve je bilo na tržištu: svaka lokacija, svaka ideja mogla se prodati ili kupiti; kao i ljudi, uostalom. Udruženi preduzetnici, gradski političari i lokalna birokratija shvatili su da je došao njihov trenutak za prelazak u, tako se to prikazivalo, kapitalizam. Velika krađa dobila je i svoj legalni pokrivač.

O gradu kakav je danas pred našim očima teško je pisati a da to predstavlja konzistentnu celinu. Kao što je i prostor postao razgrađen, tako je teško jednim analitičkim pogledom obuhvatiti ono što se u njemu događa: nepostojanje granica grada koje je “proizvela” masovna bespravna izgradnja na njegovim nekadašnjim obodima, nesistematska “rekonstrukcija” i “revitalizacija” u prvom krugu oko užeg gradskog centra, zapušten gradski centar koji se i dalje šminka, opstojavanje kioska i – neslućene granice zagađujuće arhitekture. Novi Sad je postao raj za netalentovane arhitekte. Zapravo, nije izvesno da su objekti koji se grade izašli s crtaćeg stola arhitekata. Ko li će sve to jednog dana inventarisati? Kada će nastupiti to vreme i ko li će biti taj ko će jednom ovom gradograditeljskom primitivizmu reći dosta? Do tada, slatka iluzija gradograditeljskog prosperiteta, veliko bogaćenje pojedinaca i ruženje grada se nastavljaju. (Novi Sad, jul 2002).

Kultura, kao čarobna formula za izbavljenje iz anonimnosti, tema je mnogih koji se gradovima bave. Danas, kada je postalo jasno da kultura može biti i sasvim obična roba, a da je delom to oduvek i bila, stvari s razumevanjem njene društvene uloge izgledaju sasvim jednostavne. A nisu. Teoretičatri koji ne bi da izgube svoje “kulturološke nauke”, postepeno prihvataju ovu činjenicu, sve svesniji toga da njihove knjiške podele na elitnu i masovnu kulturu, na potkulture, supkulture i glavne kulturne tokove, sve manje imaju smisla. (Čini se da postaju svesni, ali da još uvek nisu spremni da priznaju kako ovakve podele nikada nisu imale svoje realno pokriće).

Druga polovina 20. veka otkrila je još jedno novo gradsko zanimanje koje, čini se, postaje sve traženije, premda još uvek nije sasvim jasno šta ono predstavlja. To su animatori kulturne scene grada. Dobro, animatori kulturnog života oduvek su postojali. U svakom naselju postojao je neko ko je bio prepoznatljiv po tome što je svoj duh stavljao na javnu scenu, delovao samostalno, privlačio druge, od jednih bivao ismevan i osporavan, od drugih prihvatan. I svaki dvor je imao one koji su bili zaduženi da povremeno stvaraju klimu drugačiju od rutinske svakodnevice. Muzika, slikarstvo, scena ili ukrašavanje, podrazumevali su ne samo umešnost onih koji su nazivani umetnicima već i onih koji bi trebalo da te umetnike prepoznaju i postave ih u neki centar zbivanja. Ili da ih odbace. Privatna sfera delovanja takvih prvobitnih “kulturnih menadžera” pre ili kasnije izlazila je na gradske ulice i trgove, u javnu sferu. Čak i u onim istorijskim periodima kada se činilo da je grad oličenje kakve filozofske ozbiljnosti (kakva se često čini da je bila antika, upravo onima koji nedovoljno poznaju njenu urbanu suštinu) ili, pak, tokom ratnih perioda, postojala je “proizvodnja” urbane kulture, kao što su postojali i oni čije je posao bio da podstiču stvaranje kulturne atmosfere. Istorija urbane kulture i potrebe da se ona “proizvede” traju od kada je i grada. Dolazak do Las Vegasa, “Diznilenda” ili turističkog konzumiranja istorijskih gradova, predstavlja samo etapu na beskrajnom putu da se pobedi gradsko mrtvilo. Ma koliko bilo razlika između sveg onog što možemo da okarakterišemo kao urbane kulturne pojave (koje često mogu da budu i izuzetno velike), suština dobrog grada u ovom slučaju relativno je jednostavna – učiniti da se dimenzije gradske svakodnevice ispišu kulturom. Lakše napisati nego ostvariti. U ovakvom ‘projektu’ ni veličina grada više ne mora da bude presudna (premda uticaj zakona velikih brojeva nećemo zanemariti), već se atmosfera urbanosti stvara kulturnim saržajima koje može da poseduje svaki grad. Ili se oni, pak, ukoliko nedostaju, nadograđuju poput proteze. Bez toga, grad ostaje mrtav.

Sledeći nastavak 29. aprila:

Taj slatki zanat – gradonačelnik

Poslato 24.04.2008