Kad dvoje postane troje

Jelena Đokić

ZA ulogu Milene u drami Biljane Srbljanović "Barbelo", o "psima i deci", u režiji Dejana Mijača, Jelena Đokić postala je laureat nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i to u godini jubileja. Činjenica da je priznanje dobila iz druge kuće (stalni je član ansambla Ateljea 212), kako kaže za "Novosti", još više raduje, pogotovu što je na sceni JDP–a možda odigrala važnije uloge. Glumica koja je bila Sonja Marmeladova u "Zločinu i kazni", Anjesa u "Školi za žene", Doroti u "Čarobnjaku iz Oza", Saša u "Ivanovu", Mlađa kći u "Don Žuanu", Polja u "Malograđaninu", Klara u "Ledi", Ateh u "Hazarskom rečniku", Devojka sa delikatesa u "Americi Drugi deo", Jelisaveta u "Psećem valceru", Lulu u istoimenoj drami..., u svojoj kolekciji ima i nagrade kao što su "Miloš Žutić", Sterijina, "Zoran Radmilović"..., nagrade SDU CG i Crnogorskog narodnog pozorišta, gde je započela karijeru.

I mada je i danas mnogi pamte po ulozi romantične Katarine ("Bokeški de-mol"), kojom je skrenula pažnju pozorišne javnosti, u svetu iluzija i opsenara kojim se bavi, sebe opisuje kao nekog ko ima dosta vere i emocija, ali "ohlađenu" glavu: "Mnogo sam toga preživela, i mnogo toga morala da naučim. Sada se samo malo prislonim, ali se ni za šta više ne vezujem tako lako."

U razgovoru za "Novosti", Jelena Đokić govori o pozorištu, ženama u muškom svetu, porodici u kojoj sav tron pripada desetomesečnoj Klari, i u kojoj su ona i njen suprug, glumac Svetozar Cvetković, tek "slabije polovine".

Da li su vas razmazila ovolika priznanja, i šta je vama najviše pomoglo da prođete kroz "velika vrata" pozorišta?

- Možda nagrade i mogu da razmaze glumce, ali meni su se nekako desile u trenutku kada sam napuštala jednu sredinu i pokušavala da osvojim novu, pa se nikako nisam mogla razmaziti. Nova sredina nosi sa sobom i nove ljude, kolege, predstave, pozorišta... Kritike koje mi nisu uvek bile "naklonjene", naprotiv, bilo je i onih koje bi da zaboraviš, ali ne ide, pa i onih gde ti se ime ne pomene... Tako da ni ta "velika vrata" nisam nešto osvestila, čak i ako sam možda prošla kroz njih - ipak više volim da ulazim i izlazim na onaj mali, službeni ulaz.

"Barbelo" otvara i pitanje koliko se žene u muškom svetu u kojem živimo koriste pravom na slobodu i lični izbor. Kakvo je vaše iskustvo?

- Ne mogu da generalizujem. Žene koje sam pustila u svoj život smatram za slobodne i izbirljive, ali ne mislim da je to uvek mogućnost i svih ostalih žena. Pojava sigurnih kuća i potražnja za njima govori mnogo više, a sad ne moram da odlazim ni u takve krajnosti. Činjenica jeste da taj "muški svet" i te kako ugrožava, a ponekad čak i vređa ženu. Mislim da je skandalozno, recimo i to, koliko za pobedu dobije teniser, a koliko teniserka... Slično je i u našem pozivu, a verujem i u ostalim profesijama. Da ne pominjem trudnoću i godinu dana, uglavnom, neplaćenog ili jako slabo plaćenog odsustva, tako da ima tu na čemu da se poradi!

Kao lajt motiv, drama o psima i deci postavlja najdublje i najosetljivije dileme u vezi s rađanjem i materinstvom. Kako vi, u novim životnim okolnostima, vidite emotivni "fenomen" majka – dete?

- Kao smisao... To mi sad prvo pade na pamet! Sve je nekako dobilo smisao. A na taj "fenomen" gledam kao na čistu ljubav. Bezgranično davanje koje me ispunjava i čini zadovoljnom.

Posle filmova "Sjaj u očima", "Diši duboko", "Opet pakujemo majmune" i "Zvezde ljubavi", peti put stali ste pred kamere u novom filmu Gorana Markovića "Turneja". Šta se na kraju događa s Jadrankom koju igrate?

- Jadranka je student glume, malo debeljuškasta, nije još imala priliku da se oproba i pokaže u nekom profesionalnom angažmanu, i na ovu "turneju" kreće s mnogo ambicija. Naravno da ne zna ništa o okruženju i okolnostima gde se turneja odvija, a koje će i te kako uticati na nju i njen odnos prema životu i profesiji. Jadranka će tokom filma sazreti, ali ne i smršati...(hihihi...).

Priča govori o glumcima koji usred rata kreću na turneju. Kako lično, kao neko kome je rat zaista promenio putanju i danas ima "tri" života – splitski, novljanski i beogradski, doživljavate ovu Markovićevu dramu?

- Mislim da je ta ratna priča ipak okolnost u ovom filmu, koliko god je strašno reći da rat može biti samo okolnost, s obzirom na sva stradanja i sve grozote koje sa sobom nosi. Ovu priču doživljavam kao neku "odu glumcu". I ima jedan deo, zapravo monolog, u kome se baš govori o tome. Koliko je glumac sam sa sobom nesrećan, koliko ga stalno ta sumnja proganja, i kako njemu kritika nije ni potrebna - sam će se on, više i pre svih drugih, iskritikovati. A to se sve tako nekako vezuje i za vaše prvo pitanje.

Da li je lakše kada se s nekim dele i život i profesija, i ko je u vašoj porodici "jača polovina" – vi ili vaš suprug i kolega, Svetozar Cvetković?

- Pa, sve je lepše i lakše kad je udvoje, ali je najlepše i divno je kad dvoje postane troje! Tako da smo Cvele i ja po jedna "četvrtina", a najjača "polovina" je Klara, i sve je po njenom!

MAJKA I RIBA

IZJAVILI ste da nema mnogo filmova koji se bave ženama i da su glumice ovde uglavnom vrsta "pratećeg" programa – ili su majke, ili "dobre ribe". Do čega vi držite?

- Budalaština... Rekla sam to, verovatno, da bih se našalila ili nasmejala novinara, a to, eto, ostade. Danas se trudim da budem dobra u svemu. Negde mi ide bolje, negde više moram da se trudim, ali trudim se.