Generali iz prikrajka

NEPUNIH 28 godina od poslednjeg vojnog udara, u Turskoj su sve glasnija "šaputanja" o direktnijem mešanju turske armije u civilne poslove Ankare. Ona su aktuelna već nekoliko meseci, od trenutka kada se u politički uzavreloj Turskoj dogodilo niz prvokacija - od namernog podmetanja bombi u velikim gradovima, do incidenata na univerzitetima, što je neodoljivo podsetilo na 1980. godinu, kada su generali vojnim udarom odlučili da stave tačku na krvave društvene podele.

Nagoveštaji mogućnosti ponovnog uplitanja vojske u rasplet turske političke krize počeli su da stižu još u leto prošle godine, po izboru Abdulaha Gula za novog predsednika republike, a doživeli kulminaciju sa ustavnim izmenama, sa kojima je vladajuća Partija pravde i napretka (AKP) pripremila teren za amnestiju pokrivanja žena maramama na univerzitetima. Nasuprot tome, vrh turske armije je nebrojeno puta do sada upozoravao da je marama islamistički simbol koji je direktno uperen protiv temeljnih principa sekularističke republike, poručujući da neće oklevati da iskoristi svoja ustavna ovlašćenja i da stane u zaštitu tih vrednosti.

Uprkos tim upozorenjima, događaji su krenuli suprotnim tokom. Partija pravde i napretka (AKP), osokoljena ponovnom pobedom na prošloletošnjim parlamentarnim izborima i duplom krunom sa svojim kandidatom Abdulahom Gulom u predsedničkoj fotelji, započela je igru "ruleta" sa sekularistima, u kojoj je došla na sami prag ispunjenja jednog od osnovnih obećanja, datih velikom delu svog biračkog tela.

To je, međutim, diglo na noge sekulariste u Turskoj, koji su odbranu univerziteta od marama shvatili kao poslednju liniju odbrane sekularističke republike. Armija je, za čitavo to vreme - mudro ćutala. A onda je iz republičkog javnog tužilaštva puklo - zatraženo je zatvaranje vladajuće Partije pravde i napretka (AKP) i politička zabrana za lidera stranke Redžepa Tajipa Erdogana i predsedanika države Abdulaha Gula.

Procenjuje se, da je u senci bitke "za" i "protiv" marame uloga turske armije nesporna. Zalažući se za sekularne principe, turski generali se istovremeno zalažu i za očuvanje svoje sadašnje pozicije. Prema ustavu države, vojska je odgovorna samo šefu države kojeg, uzgred rečeno, samo formalno priznaje i, prema istom dokumentu, još ima izuzetna ovlašćenja i ustavno pravo da oružjem zaštiti režim, onda kada oceni da je ugrožen.

Stoga i priče o šerijatskim namerama AKP ipak ne treba posmatrati bukvalno, već u kontekstu svojevrsnog sučeljavanja vojne šapke i marame, u čijoj pozadini stoji želja za ojačavanjem partije na vlasti, odnosno zadržavanju davno stečenih pozicija armije.

U ovom kontekstu treba shvatiti i aktuelne glasine o novom, direktnijem uplitanju vojske u razrešavanje političke krize u Turskoj. Stoga je verovatnija varijanta da će se sve svesti na još jedan "civilni udar", kojim bi, eventualnom zabranom konzervativne Partije pravde i napretka i izbacivanjem Redžepa Tajipa Erdogana i Abdulaha Gula iz igre, turski kemalisti dobili petogodišnji predah da konsoliduju redove.

POMOĆ UNIJE

VLADAJUĆOJ Partiji pravde i napretka izjalovile su se nade da će eventualnim izmenama Ustava, kojima bi bili otežani uslovi zatvaranja političkih partija, sprečiti i svoje zatvaranje.

U pozadini svega, međutim, stoji iznenadna podrška koju je AKP dobio iz EU i Brisela, čiji su čelnici nedvosmisleno poručili da su iznenađeni najavama o mogućem zatvaranju jedne partije koja je osvojila većinu glasova na demokratskim izborima.

ZATVORENA VOJSKA

NIJE tajna da se vladajuća partija, potpomognuta diktatima EU i Brisela, zalaže za reformisanje armije koja bi bila stavljena pod kapu Ministarstva spoljnih poslova, odnosno vlade, što sada nije slučaj. Generali zaziru od mogućnosti da vojska ostane "zatvorena" u kasarnama i od gubljenja sadašnjih visokih ustavnih ovlašćenja, koja im daju poziciju i pravo da se, direktno ili indirektno, mešaju u politički život zemlje, sa pravom da izvode i vojne udare!