Deripaska okleva u kupovini „Bora“

BEOGRAD - Ruska kompanija SMR Olega Deripaske juče do kraja radnog vremena nije produžila licitacionu garanciju zbog učešća na tenderu za kupovinu Rudarsko-topioničarskog basena „Bor“, a poslednji rok je bio noćas do 12 sati, pa će se danas znati da li je ostala u trci. Kompanija je na pregovore pozvana još 11. aprila. Deripaska je ponudio 370 miliona dolara za imovinu i 414 miliona za investicije. Ako ovaj potencijalni kupac i produži garanciju, neizvesno je kako će se završiti pregovori sa njim jer je tražio mnogo ustupaka, a u slučaju da budu neuspešni, ponovo će se aktuelizovati priča o strategiji privatizacije, pa i da li RTB treba da ostane državni, što zagovara Srpska radikalna stranka.

Država bi, prema njima, dobro profitirala jer je cena bakra na svetskom tržištu visoka. Bakar jeste skup i dostigao je ove godine skoro 8.000 dolara za tonu, ali ni to nije dovoljno za poslovanje domaće firme. Miodrag Conić, direktor RTB-a, nedavno je izjavio da dobro posluju, o čemu, kako je rekao, svedoči i podatak o mesečnoj proizvodnji od 1.500 tona bakra. Na godišnjem nivou to je oko 18.000 tona, a koliko je to dobro govori podatak da je „Bor“ 1991. godine proizvodio 52.000 tona, ali je istina bolje od 3.500 tona u 2001. godini. Conić kaže da od prodaje bakra po 8.000 dolara RTB mesečno prihoduje oko 12 miliona dolara. Ali, dodaje on, isti su i troškovi, pa je preduzeće na pozitivnoj nuli. „Još ne uplaćujemo poreze i doprinose državi i za oko 1,5 miliona dolara uskraćujemo budžet“, navodi on.

ŠANSA

Prema rečima Gligorova upravo je sadašnja visoka cena bakra na svetskom tržištu idealna prilika da se „Bor“ dobro proda jer bi moglo da se dobije najviše. Na tvrdnju da strane državne firme kupuju kupuju preduzeća kod nas, Gligorov upozorava da to nije adekvatno poređenje. „Ako neka zemlja hoće da subvencioniše svoju firmu to je obaveza prema njenim poreskim obveznicima, a ne našim građanima. Međutim, ako je država vlasnik RTB-a koji stalno ili povremeno ne može bez subvencija taj trošak ide na teret naših građana“, navodi Gligorov.

SUBVENCIJE

Sve dosadašnje vlade davale su „Boru“ subvencije iz budžeta, čiji je manji deo odlazio na zarade, a veći za namirenje dugova stranim partnerima. Nije poznato koliko je tačno „pojeo“ borski kombinat, ali je verovatno reč o više milijardi dinara. Paradoks je da su trenutno prosečne zarade u firmi za deset odsto veće od republičkog proseka i kreću se oko 32.500 dinara što je van svake logike i nepravda prema stotinama hiljada drugih radnika, koji rade u podjednako „dobrim“ firmama.

Rizičnost poslovanja sa bakrom je, prema rečima stručnjaka, možda glavni razlog da se država okane ovog nauma, a i bolje je da ulaže u projekte koji su sigurniji, kao što je na primer gradnja puteva. To potvrđuje i Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za makroekonomska istraživanja, koji kaže da svi oni koji se zalažu da RTB ostane u državnom vlasništvu ne razmišljaju šta bi se desilo u slučaju da cena bakra počne da pada.

- Ono što državu treba da zanima nije analiza šta se može zaraditi prodajom bakra, već utvrđivanje profita vlasnika. Mora se razmisliti koja je svrha tog profita jer vlasnik koji ulaže u borski kombinat ne može uvek da računa da će cena bakra stagnirati ili rasti. U slučaju da bude niža profit će mu trebati da bi održao ili proširio proizvodnju - smatra Gligorov i napominje da je rasprava o tome da li strateške kompanije u Srbiji treba da budu privatne ili državne potpuno pogrešna.

Zagovornici opcije da vlada preko svojih kadrova upravlja RTB-om potežu i drugi argument, a to je da je država sa 75 odsto i najveći poverilac ove kompanije. Ovo je tačno, ali od ukupnih dugova od oko 500 miliona dolara, komercijalni poverioci potražuju oko 100 miliona. I kada bi država otpisala svoje dugove ove bi morala da vrati jer su brojne strane firme tužile RTB, a neke su i dobile spor. Zbog toga je RTB bio pred stečajem, ali je spasen uvođenjem restrukturiranja. Poznato je da se samo grčkom „Mitilineosu“ duguje oko 65 miliona dolara, a kao poverioci spominju se i britanski „Glenkor“, „Strategura“, „Debis“...

Ali glavni problem RTB-a nisu potraživanja poverilaca već novac koji je potreban za investicije i pokretanje firme. Za početak tu je ulaganje u najneophodnije - bagere, kamione, opremu za flotaciju, od oko 30 miliona dolara, a zatim u gradnju nove topionice, što bi koštalo od 80 do 120 miliona dolara. Za ekologiju je potrebno od 100 do 250 miliona dolara jer bi većina pogona RTB-a mogla odmah da bude zatvorena zbog kršenja propisa.

Studija o novim rudnicima i potencijalu nalazišta „Borska reka“ i „Cerovo“ kazuje da „Bor“ ima rude da radi još nekoliko godina. Za studije isplativosti eksploatacije rude iz ova dva nalazišta potrebno je oko 50 miliona dolara. Ako rezultati budu pozitivni nova ulaganja neminovna su za rudnike. Stručnjaci upozoravaju da se ne treba zanositi da je reč o bogatim rezervama jer da je tako ne bi se na tenderu za RTB pojavilo nekoliko već mnogo više kompanija.

Zagovornici državnog „Bora“ rešenje za neophodne investicije nalaze u uzimanju kredita od međunarodnih finansijskih organizacija, međutim, pitanje je pod kojim uslovima država to može da uradi.

- Pitanje je odakle obezbediti ta velika sredstva, a čak i da država uzme kredit to nije rešenje jer ne zna da upravlja „Borom“, što se i pokazalo u prethodnom periodu - upozorava ekonomista Milan Kovačević. On dodaje da bi svako novo zaduživanje države u situaciji kada su javne finansije prenategnute, bilo neozbiljno. „Međutim, za uspeh u poslovanju najvažnije je znanje, a naša država kao upravljač to nema“, kategoričan je Kovačević.

Autori:

Vladimir Spasić

Z. Mihajlović