Kapitalni remont UN

"Rukave zasučite, lopate u ruke i na posao!", komandovao je rukovodilac gradilišta. Brigada se latila oruđa i počela riti zemlju na unapred isplaniranom pravougaoniku nasred zelene poljane. Tako je 5. maja 2008. počeo jedan od najtežih perioda u životu najveće organizacije u svetu. Kapitalni remont zgrade Svetske organizacije.

Rukovodilac gradilišta nije niko drugi do Generalni sekretar UN, Ban Ki Mun, koji samouvereno naglašava da će remont trajati ravno pet godina i završiti se na petogodišnjicu početka radova, 5. maja 2013. godine

Koliko sam veruje u te reči teško da će ko nagađati. I teško da je neko od tih visokopostavljenih džentlmena koji su bacili tri-četiri lopate zemlje pola metra napred, čuo nekada za reči klasika ruskog humora: remont se ne može završiti, remont se može samo obustaviti. Uostalom, verovatno slične misli padaju na um svakom ko se zamisli nad samim pojmom "Kapitalni remont UN". To je nevolja za štab UN i njegove saradnike, ali se bez toga već ne može. I nije stvar u tome što je engleski ambasador Džon Sojers sa zamišljenim smeškom lopatom zakopao zemlju - važno je da se on latio te lopate. I remont je počeo! Pravično ili efikasno?

Po ironiji sudbine, ili pak po logičnom sticaju okolnosti, tek obnova fasade je započeta i, po svoj prilici, završiće se i pre obnove same sadržine. Mada je reforma Organizacije zamišljena mnogo pre od rekonstrukcije kompleksa na obali Ist rivera u Njujorku. Pronaći dve milijarde dolara za zamenu komunikacija, preuređenje i sve ostale u takvim slučajevima radnje, kudikamo je lakše nego da se 192 zemlje dogovore o tome kako da se promeni rad UN na najefikasniji, a istovremeno na najpravičniji način.

U sadašnjim uslovima međunarodnih odnosa ta dva pojma - efikasno i pravično - krajnje je teško, praktično nemoguće spojiti. U većini slučajeva jedan isključuje drugi. A dešava se da želja za postizanjem i jednog i drugog, dovodi do nikakvog rezultata. Uzmimo makar jedan od međunarodno priznatih mehanizama sređivanja - sankcije. Bilo ekonomske, bilo vojne.

Često nastaju situacije kada svetska zajednica pribegava njihovoj primeni u odnosu na neku zemlju. Je li to pravično? U većini slučajeva nije. A i pitanje o njima rešava Savet bezbednosti, opravdanost suštine koga kao takvog mnoge zemlje dovode u sumnju. Efikasno? Takođe teško da jeste. Sankcije pogađaju ne vrhušku, već obične građane.

Ili, uzmimo sam taj Savet bezbednosti. Ako na njega gledamo sa aspekta funkcionisanja demokratskog sistema savremenih država onda je ta struktura krajnje nedemokratična. Prosto kolektivna monarhija. Teško da bi većina zemalja u njegovom sastavu dopustila postojanje takvog organa uprave u svojoj zemlji. Teško je zamisliti, na primer, da Francuskom, ili, recimo, Velikom Britanijom i Severnom Irskom upravlja petnaest ljudi, koji se umnogome ne slažu jedan sa drugim. A još se među njima nalaze petorica koje niko nije ni birao, ali svaki od njih i u svakom trenutku može blokirati svaku odluku koja mu se ne dopada. Je li to pravično? Ili je možda efikasno?

Ideja o reformi UN umnogome je inspirisana upravo željom većine zemalja da dobiju pravičnije predstavništvo u Savetu bezbednosti. I svi se, kao, u principu slažu, ali stalni članovi sa pravom veta ne podržavaju razgovore na tu temu. Uzgred rečeno, indikativno je da remont u štabu UN neće pomeriti s mesta Savet bezbednosti. U privremene zgrade preći će Generalna skupština, sekretarijat, pa i generalni sekretar lično. A Savet bezbednosti ostaće za vreme remonta na istom mestu. Nije isključeno da će na istom mestu ostati i proces njegovog reformisanja.

Savet bezbednosti i mehanizam sankcija - to su samo dva primera rada organizacije koju su odavno već mnogi etiketirali kao okamenjenu, nepotrebnu, pa još i štetnu. Na prvi pogled, liči na istinu. Štaviše, očigledno je da se autoritet UN tokom poslednjih godina počeo srozavati. Uglavnom posle okončanja hladnog rata, kada su Sjedinjene Države, izgubivši ravnog po snazi protivnika, a sa njim i postepeno poimanje granica dozvoljenog, prestale da igraju po opštim pravilima. U tome su, naravno, i SAD i SSSR greši u godinama konfrontacije dva sistema, ali se tada za svaki udarac ispod pojasa mogao dobiti kusur.

U poslednjih deset-petnaest godina SAD imaju sve manje i manje razloga za dogovaranje. Dogovarale su se one samo onda kada im opšta pravila ne smetaju. I nezavisno od toga ko je na vlasti - republikanac ili demokrata. Pravičan ili ne, tek je opšteprihvaćeni sistem međunarodnog prava počeo trpeti ozbiljne udarce. Krvavo razbijanje Jugoslavije, koje je ipak uspešno oformljeno u okvirima međunarodne zakontosti, dovelo je do nezakonitog bombardovanja Beograda po naređenju predsednika-demokrate Bila Klintona, a u rezultatu se završilo isto tako nezakonitim odvajanjem Kosova od Srbije - po planu, koji je odobrio predsednik-republikanac Džordž Buš.

Upad u Irak, koji se pretočio u beskonačni rat - takođe je iz iste serije.

Uopšte uzev, povoda za kritiku UN ima popriličan broj. Međutim, danas nije moguće zameniti je nečim drugim. Upravo je ta organizacija - mada i sa velikim greškama i manama - jedino mesto u kojem se mogu okupiti i izneti svoj stav predstavnici svake od 192 države sveta. Struktura je nesavršena i teško da ima šanse da postane savršena. Ali bez nje svet, verovatno, ne može živeti.

UN to su pripadnici mirovnih snaga koji ginu po celoj Zemljinoj kugli, ali koji ipak donose mir, mada ne tako brzo kako bi se želelo. UN to je hitna pomoć državama, koje su se našle u nevolji posle prirodnih i tehnogenih katastrofa. UN to je humanitarna pomoć gladnima. UN to je obrazovanje za one koji sebi ne mogu priuštiti da kupe ni minu od obične olovke. Na kraju krajeva, UN to je svetska skupština u kojoj svaka država ima svoj glas. UN to je pregovarački sto, za koji sedaju najnepomirljiviji neprijatelji, ratuju, ali se uzdaju u tu organizaciju. I ipak joj veruju. Dmitrij Gornostajev