Izborno rešeto

Izbori, tekovina antičke grčke demokratije, do danas ne ispunjavaju očekivanja kakva im pripadaju kao "volji naroda". U Zimbabveu - na primer - rezultat glasanja za šefa države obavljenog krajem marta, objavljeni su sa više nedelja zakašnjenja i uz odluku da 23. maja sledi drugi krug. Prema zvaničnom brojanju Morgan Cvangiraji nije dobio polovinu i glas više, neophodan da pobedi "večnog" Roberta Mugabea, već dvadeset osam godina predsednika. Pokret za demokratske promene, čiji je kandidat proglašen nedovoljnim pobednikom, smatra izbore "skandaloznom pljačkom usred dana", tvrdeći da je Cvangiraji pokraden, jer je 120.000 sumnjivih listića "presuto" Mugabeu, a "mrtve duše" mogu ponovo da se pojave, pa ni nova runda ne obećava čistu završnicu.

Robert Mugabe vlada od 1980. - otkad je Zimbabve postao nezavisan - i pošto su, konačno, mnogi birači pomislili da je vođa izgubio krunu nedodirivog, oprobali su "fer i slobodne" izbore. U glasanju za poslanike skupštine uspeli su da "svedu na meru" predsednikovu Zanu partiju, ali Mugabe ne prepušta svoju stolicu, jer i tako načet, predsednik ima pravo veta na zakone, koje parlament izglasa i tako opstaje kao vrhovni gospodar.

Predsednički aparat nagoveštava da drugi krug "u određenim okolnostima" može da bude odložen. Kandidat Morgan Cvangiraji ponavlja da će izaći na ponovljeni megdan Mugabeu, samo ako međunarodni posmatrači sa Zapada i predstavnici UN i svetski mediji budu prisutni, da osiguraju poštenu borbu. Vlada odbija takav zahtev. Predsednik državne izborne komisije čak kaže da Cvangiraji (sada "na sigurnom" u susednim afričkim zemljama) može da se vrati, ali "ne isključuje mogućnost da će biti uhapšen". Vladajuća partija ponavlja da "Zanu neće dozvoliti pobedu opozicije, pošto bi to bilo ravno ropstvu".

Opozicioni kandidat je nešto pomirljiviji prema protivniku, koga je u prvom krugu pokušao ne samo da iseli iz predsedničke palate, već je nameravao i da ga pošalje pred sud kao "ratnog zločinca". Sada pristaje da Mugabe dobije zvučni status "oca nacije", samo da posle skoro tri decenije ode s vlasti.

U zemlji, jednom među najbolje stojećim na crnom kontinentu, drugoj po svetskim rezervama platine i bogato obdarenoj dijamantima, uz žitarice i duvan, danas prosečni građanin preživljava sa dva dolara dnevno, dok je stopa inflacije 100.000 odsto, a nezaposlenost prelazi osamdeset odsto. Bi-Bi-Si primećuje kako "mnogi strani investitori sede na ogradi nekadašnje Rodezije - koju je Mugabe sa svojim kompanjonima upropastio - spremni da siđu u Zimbabve, pod uslovom da njegova Zanu partija bude odstranjena". Ali, niko od posmatrača ne očekuje da će lomljenje koplja oko izbora brzo biti završeno.

A, da li će izbora, da reše budućnost siromašnih bogataša, naroda koji - kažu upućeni - ne može ni da se sa sigurnošću prebroji (trinaest miliona ljudi ili manje), uopšte biti?

U antičko doba, podseća profesor Pol Kartledž, "demokratski postupci bili su veoma različiti od modernih izbornih sistema, dok je u naše vreme praksa, ponekad, nepouzdanija prema volji naroda, bar kad je reč o režimima poput Mugabeovog u Zimbabveu". Stari Grci su svoje prvake birali stavljanjem kamenčića u ćupove, ali i lutrijom, uvereni da je to najbolja šansa da "običan, siromašan građanin bude izabran i ohrabren da služi narodu". Ipak, na neke vojne i finansijske dužnosti dolazilo se dizanjem desne ruke i tačnim prebrojavanjem pred svima. Za potom izgubljenu bitku ili poharanu državnu blagajnu, generale i funkcionere je čekala smrtna kazna. Ali, još u petom veku pre naše ere, Grci su imali "jednu od najranijih posebnih formi demokratije", pominje profesor tragajući za paralelama davnog i savremenog. Svake godine, glasali su u Atini za političara koga će - kao najlošijeg - na deset godina poslati u progonstvo. "Pobednik", čije ime se našlo na više od šest hiljada "kontrolnih listića", za šta su korišćeni izlomljeni komadi grnčarije, morao je da napusti javne dužnosti i da u najkraćem roku ode iz grada. Imovina mu nije oduzimana, ali su politička smrt i kraj karijere bili sigurni, a bogatstvo nije bila dovoljna uteha ambicijama. Istoričari tumače da je ostrakizam antičkog doba nastao kao "procedura da se rešavaju politicki ćorsokaci u najvažnijim pitanjima, naročito u spoljnoj politici, na primer treba li ratovati s Persijancima".

Kasnije su Atinjani, potom i ostali, pronašli drugačije načine za odstranjivanje nepoželjnih vođa.