Slike s mirisom i ukusom mora

Blic

„Neki mrzovoljni ljudi govore da je gotovo sa slikarstvom. Mnogi misle da je ovaj svijet ostario, da se ispucao i da se istrošio. Ja ne mogu u to da vjerujem, jer svaki čovjek koji se rodi - on je potpuno nov na ovom svijetu i on ne može da se zadovolji time da su drugi živjeli umjesto njega. On hoće i ima pravo da i on sve doživi, iako je to vrlo stara priča. Slikarstvo postoji samo zato što se uvijek rađaju ljudi s neodoljivom željom i nagonom da crtaju i slikaju.“ Ovako govori (i poručuje onima koji zagovaraju smrt umetnosti) najdraži među slavnima, slikar Mediterana, Novljanin, crnogorski i dukljanski akademik - Vojo Stanić.

Između mogućnosti da postane neshvaćeni genije koji vidi dalje od ostalih, Vojo Stanić je odabrao da gleda u bokokotorski zaliv, kroz prozor i vidi ono što i ostali: ulicu, škver, rivu; da zalazi među ljude, s njima zbori... I sve to zajedno slika. Zašto? Zato što male stvari čine naš život i zato što su te male stvari filozofija koju čitav svet razume, a samim tim i njegove slike.

Po njegovim platnima ljudi šetaju, lete, spavaju, trče, meditiraju, žongliraju, zevaju, boćaju; nebom preleću avioni i baloni, s prozora gledaju glave naopačke, ženska tela se sunčaju, muška divane, pijuckaju, jure leptira, prave stoj na glavi.

„Mislim da je veština biti sretan“, kaže Vojo Stanić i napominje: „Prvi uslov za to je skromnost. Umjetnik je uvijek skroman. On je čovjek koji se stidi. On ima potrebu da ga vole zato što će im se dopasti ono što radi. On se na neki način pravda što je živ.“

Voja Stanića publika zaista voli. Čeka u redu na njegovim izložbama, kupci maltene ne pitaju za cenu. I to ne samo naša publika. Jesenas su se u galeriji „Albemarle“ u Londonu, gde je stigao posredstvom crnogorske galerije „Gayo“, njegove slike prodavale - i prodale - po ceni od 6.500 do 35.000 funti). (Tom prilikom štampana je i Vojina monografija na „našem“ i ruskom - izdavač je „Gajo Vojvodić - i engleskom - izdavač je Filip Vilson). Na redu su Italija, gde monografiju publikuje „Mondadori“, Pariz, Puškinov muzej u Moskvi... Ponovo Italija, zemlja u kojoj se pre trideset godina proslavio kao naivac, mada naivac nikad nije bio, ali mnoge je njegovo slikarstvo podsećalo na tadašnji trend.

Stanić je studirao vajarstvo na beogradskoj akademiji, a odlučio je da živi u malom mestu s ukusom mora i ukusom soli. Prvu uljanu sliku napravio je još daleke 1954, kada je imao trideset godina. Tada je rešio da se posveti slikanju, ali nije otišao u inostranstvo kao ostali njegovi ispisnici.

„Nikad nijesam vjerovao da čovjek ako hoće da bude slikar, mora da ode u Pariz. Otišao sam u Herceg Novi i zaposlio se kao profesor u Umjetničkoj školi... Ja ne stvaram, ja se igram. Stvarnost? Pa ona je uvijek početni motiv. Da li je neki portret autentičan - to može biti od značaja modelu i njegovim prijateljima. Za sav ostali svijet to nije nimalo bitno. Ja slikam ono što osjećam i ako tu ima nekakvog tuđeg uticaja, a sve utiče na nas, toga se ne stidim.“

Mnogi su rekli da ima. Videli Brojegela, De Kirika, Magrita.. Niko ga do kraja nije pročitao jer je to naprosto nemoguće. Voja se može čitati iz generacije u generaciju. Zanimljivo bi bilo zato videti njegovu retrospektivu u Beogradu, koja bi opus sagledala pragmatično - u duhu XXI veka. Mediteran mu izvesno daje životnu snagu, treptaji podneblja istrajnost i svež duh, ali šta ga čini lučonošom među savremenicima - to ćemo valjda saznati jednog dana kada vrednosti naše kulture budu ušle u istoriju - ako ne pre.

„Sve Stanićeve priče vode globalnom zaključku da manje stvarnosti životu daje veći smisao... Božanskom lakoćom igra se svijetlom oko sebe, kroz prozor ga uvlači u svoj atelje, obrađuje ga i vraća... To izgleda lako, ali ono što izgleda lako često je najteže“, napisao je Mladen Lompar, književnik i likovni kritičar, povodom Staničevog predstavljanja na Venecijanskom bijenalu 1997. godine. Natalija Cerović, autor ove beogradske izložbe i kataloga, pak zaključuje da istorija moderne umetnosti obiluje delima koja se mogu videti samo u muzejima, galerijama i javnim prostorima, a ne sreću se u domovima ljudi. „Dela Voja Stanića, međutim, mnogi žele da vide u svom ličnom okruženju, premda autor ničim ne povlađuje komercijalnom ukusu niti čini ustupke kojima se obezbeđuje popularnost. On je autentičan na jednostavan način, a izrazita individualnost, po logici paradoksa, čini ga bliskim zajedničkom kodu ljudskog genotipa.“