Svađe zbog Krima

Specijalno za „Politiku”

Moskva, 15. maja – Skandal zbog izjave moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova da je Sevastopolj oduvek bio ruski grad i da će tako ostati intenzivirao je diskusiju o glavnoj bazi Crnomorske flote čije iseljavanje već nekoliko godina traže ukrajinski političari. Sitne svađe zbog pojedinih objekata flote počele su još 1990. godine, da bi posle pobede „narandžaste revolucije” prerasle u pravu kampanju za napuštanje Krima pre 2017. godine, kada ističe Sporazum o statusu i uslovima boravka Crnomorske flote RF na teritoriji Ukrajine.

Problemi su naročito intenzivirani pre dve godine kad je stanovništvo sprečilo da se tamo obave vojne vežbe NATO-a, što je konsolidovalo proruske snage na poluostrvu. Vlasti su reagovale pokušajima da se ruski jezik izbaci kao državni iz Ustava, a vrhunac je bio nedavni pokušaj da se spreči proslava 225. godišnjice Crnomorske flote u Sevastopolju. To je dovelo do mobilizacije najaktivnijih proruski nastrojenih građana koji su prikupili 100.000 potpisa da se dozvoli Crnomorskoj floti da ostane na Krimu zauvek. Ruska zajednica na Krimu obratila se rukovodstvu Rusije da raskine Sporazum o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu između dve zemlje iz 1997. i da u Ustav RF uključi stavove o neophodnosti uspostavljanja političkog jedinstva naroda istorijskog jedinstva Rusije. Duma je zatražila od komiteta za ZND da pripremi izjavu o situaciji u vezi sa statusom Sevastopolja, a Ministarstvo inostranih poslova Rusije je ukrajinsku zabranu ulaska u Ukrajinu moskovskom gradonačelniku prokomentarisalo rečima da se izjava Luškova o Sevastopolju „poklapa sa tačkom gledišta većine ruskog naroda, koji je teško podneo raspad SSSR-a”.

Iako se sam predsednik Juščenko, očigledno zauzet novim problemima s predsednicom vlade Julijom Timošenko, nije izjašnjavao o najnovijim događajima, brojni političari su požurili da kažu da je status Krima konačno rešen i da nema šanse za njegovo preispitivanje, na šta je sa ruske strane, od ljudi koji nisu vezani državnim obavezama, odgovoreno da bi bilo zanimljivo videti šta će Ukrajina uraditi ukoliko Rusija zaista odluči da vrati Krim...

Jedini koji za sada ćute jesu krimski Tatari koje je svojevremeno Staljin raselio iz Krima, a koji su još 1991. doneli Deklaraciju o nacionalnom suverenitetu krimsko-tatarskog naroda”, prema kojoj je Krim „nacionalna teritorija” krimskih Tatara i „samo oni imaju pravo na samoopredeljenje”.

Opredeljenje ukrajinskog rukovodstva da zemlja postane članica NATO-a nespojivo je sa postojanjem ruske vojne baze na njenoj teritoriji, pa u skladu s tim nije čudno što se čini sve da se ta vojna baza ukine. Ali Sevastopolj za Rusiju ima veliki strateški značaj. Krim se nalazi između večito nestabilnog Kavkaza i Turske u kojoj je prilično jaka ideja panturanizma – ideologija prema kojoj svi narodi koji govore turanskim jezicima (tataro-mongolski narodi), a pre svega turski muslimani, predstavljaju jednu naciju i moraju da se ujedine i zato nije slučajno što Crno more neki eksperti već nazivaju „velikim buretom baruta”, ističući analogiju s Balkanskim poluostrvom.

Ukoliko bi Crnomorska flota napustila Krim, to bi značilo značajno slabljenje pozicije Rusije u crnomorskom basenu, što objašnjava i želju SAD da po svaku cenu uvuče Ukrajinu u NATO. Zato su u Rusiji sve glasniji zahtevi da se preispita sporazum o granicama s Ukrajinom s obzirom na to da Krim, kako ispravno tvrdi Luškov, nikad nije bio ukrajinska teritorija. Citiraju se Putinove reči da su ustupci koje je Rusija činila prethodnih godina išli samo njoj na štetu – na povlačenje iz baza u Vijetnamu i na Kubi odgovoreno je ekspanzijom SAD i NATO-a na postsovjetskom prostoru, težnja da se sa Litvanijom mirno dogovori dovela je faktički do blokade Kalinjingrada i zahteva Vilnjusa da mu se isplati nadoknada „za okupaciju” tokom sovjetskog perioda. Nije malo onih koji veruju da ni do otcepljenja Kosova ne bi nikad došlo da se ruski mirotvorci nisu povukli iz pokrajine.

Svojevremeno je Jeljcin na ukrajinske teritorijalne pretenzije u vezi sa Belgorodskom oblasti odgovorio da i Rusija može da traži od Ukrajine svoje teritorije. Tada, međutim, Rusija nije imala snagu da se za to izbori, pa su svi međunarodni ugovori pravljeni tako da sačuvaju status kvo. Sporazum iz 1997. više liči na pismo o namerama nego na ozbiljan ugovor kojim dve države regulišu međusobne odnose. Činjenicu da su neprecizno definisani stavovi koji se odnose na uspostavljanje veza sa drugim zemljama, vojnu saradnju i nacionalne manjine, ukrajinska vlast u poslednje vreme koristi za pokušaje da ukine ruski jezik, da potpisuje vojne ugovore sa NATO-om, tvrdeći istovremeno da poštuje ugovor.

Rusija, koja je poslednjih godina stekla novu snagu, zauzela je veoma čvrst stav u vezi sa stupanjem u NATO Ukrajine i Gruzije, a izjavu Luškova o Krimu ne bi trebalo smatrati nimalo slučajnom, a ni brojna upozorenja ruskog rukovodstva da je proglašenjem nezavisnosti Kosova otvorena Pandorina kutija brojnih separatizama u svetu.

Ljubinka Milinčić

[objavljeno: 17/05/2008.]