Gangsterski podsetnik

Politika

Od našeg stalnog dopisnika

Čikago, maja – Šetajući Čikagom, neobavešteni strasni pušač napravio je niz delikata, prošavši, začudo, nekažnjeno. Dimio je pločnicima, ne primećujući da je kod mnogih ulaza kompanija pa i restorana ispisana zabrana pušenja u poluprečniku od pet metara, uz pretnju da će prekršioci biti oglobljeni.

Srećom po njega, nije došlo do intervencije nadležnih, koja bi mogla da ga ostavi bez novca predviđenog za dopiranje do niza privlačnih dozvoljenosti i preporučljivosti velegrada. Da bi donekle iskajao svoje grehe, gost je platio 30 dolara za „gangstersku turu”, koja je obećavala da će mu otkriti znatno veća nepočinstva od onih koje je on, kao neinformisani pušač, počinio. Kad se ta odiseja, posle dva sata vožnje autobusom, okončala – savest mu je bila mirnija.

Tragom Al Kaponea

Vodiči, u odeći koja je podsećala na modu iz vremena velike ekonomske krize dvadesetih godina prošlog veka, uglavnom su na zabavan način prikazali možda najvećeg, a verovatno najviše literarno i filmski obrađenog „junaka” iz obračuna zakona sa bezakonjem tog doba. Pripucavali su kapislarima ili imitirali pucnjavu udaranjem o lim postavljen do vozača autobusa, čiji su prozori bili išarani imitacijama tragova metaka, a sve uz povremene „evergrinove” iz doba prohibicije, zabrane točenja alkohola, u kojoj je naročito profitirao zloglasni Al Kapone.

Mučna prošlost predstavljena je šeretski, gotovo kao istorijska atrakcija. Putnicima nije omogućen nijedan neposredni uvid u eventualne ostatke ilegalnih destilerija ili drugih ostataka ilegale. Videli su, doduše, lokacije davnih pokolja, kao što je bila likvidacija grupe pripadnika Kaponeu suparničke bande, baš na Dan zaljubljenih 1929. godine. Provozali su se i do mesta gde je policija izrešetala ondašnjeg najvećeg pljačkaša banaka Džona Dilindžera. Čuli su, pri tom, i pripovedački „začin” – da su njegovu krv prolaznici maramicama skupljali za uspomenu…

Iz te priče, putnici su mogli da dokuče neke od korena alternativne globalizacije. Najveći otpor prohibiciji bio je, po rečima organizatora „gangsterske ture”, u Čikagu jer su glavninu stanovništva tog dela „Novog sveta” činili doseljenici iz krajeva „monumentalno sklonih kapljici” – kao što su delovi Nemačke, Poljske i Irske – kojima je snabdevanje tada ilegalnim artiklima olakšao „perfektan servis” Italijana.

Zvanični Čikago bi da se oslobodi imidža takve prošlosti. Nije mu to lako, iako Amerikanci na drugim krajevima planete, pa i na Balkanu, propovedaju odricanje od istorije uz izgradnju moderne storije.

Ostala je zabeležena zanimljiva lokalna polemika. „Ne zanima nas ništa što veliča nasilje”, obrazložili su predstavnici gradskog turističkog biroa. Šef društva za očuvanje tradicije je odgovorio da je „uništavanje istorije najsramnija zaostavština”. Pisac knjige o čikaškom gangsteraju je, pak, izneo teoriju zavere – da je organizovani kriminal i dalje uticajan pa da se izbegavanjem priča o Kaponeu zapravo izbegava neugodna sadašnjost…

Turisti hrle da bar „omirišu” dah prohujale epohe otpadništva od zakona. Mnoge, doista, više od same prošlosti mami njeno poređenje s današnjicom. U Al Kaponeovoj zaostavštini, kao u specifičnom gangsterskom podsetniku, prepoznaju sadašnje prevrtljivosti – s prikazivanjem organizovanog kriminala kao legalne poslovne uspešnosti i nedokazivosti krupnih zločina (Kapone za sobom nije ostavljao „pisanija” koja bi potkopala njegovu „nevinost”). Takvim asocijacijama u prilog ide i Kaponeova poruka, ugravirana u neke od suvenira, da „u Čikagu nema gangstera”, uz napomenu – „svi smo mi samo biznismeni”…

Radoznalcima se, istovremeno, nudi i prilika da se podsete kako zakon ipak može da doaka i takvima. Osumnjičen za mnoga nedela, za koja „nije bilo dovoljno dokaza”, Kapone je ipak dolijao – zbog neplaćanja poreza. A posle robijanja, dokrajčile su ga posledice – sopstvene nekontrolisane intimizacije (sifilis je, kažu, doprineo da Kapone skonča 25. januara 1947. godine, osam dana posle 48. rođendana)…

Mamci velegrada

Dolazak u Čikago omogućava, takođe, da se „uzme pelcer” za odstranjivanje „lošeg glasa koji nekog neprestano bije”. Iako je i dalje, 61 godinu posle Al Kaponeove smrti, žigosan kao „simbol kriminala”, grad je izrastao u regionalni, nacionalni pa i globalni centar istinskog biznisa, uz osetno suzbijanje kriminala.

Još je omiljena lokacija za snimanje akcionih filmova i „trilera”, kao što su „Nesalomivi” i „Francuska veza”, čija mesta radnje posećuju obožavaoci glavnih uloga holivudskih zvezda u tim hitovima – Kevina Kostnera i Džina Hekmena. Ali, namernik je mogao da se uveri u druge mamce velegrada.

U raspusno projektovanoj zabavi (oko prvog maja, koji je postao internacionalni praznik borbe za radnička prava, baš zbog davnih, burnih zbivanja u Čikagu) masa je do duboko u noć defilovala i zadovoljavala najrazličitije ukuse. I – trošenjem novca i energije u klubovima svakojake razonode, i – duhovnim bogaćenjem u muzeju koji je hiljade ljudi privukao na besplatno divljenje raskošnoj zbirci slika velikana impresionizma…

Čikago je već poodavno izgradio novi imidž i dobija priznanja kao simbol brzog napretka. Druga je stvar to što ga opsedaju mnogi, iz SAD i sa raznih strana sveta, koji u njegovoj daljoj prošlosti prepoznaju neprilične elemente – svoje sadašnjosti.

Momčilo Pantelić

[objavljeno: 18/05/2008.]