Cveće, srce i Desanka

Večernje novosti nedelja, 18. maj 2008.

PESNIKINjA Desanka Maksimović je u srpskom jeziku, u srpskoj književnosti i u srpskom narodu postala, a bogme i ostaje, pojam pesnika. Ona je kod nas oličenje poezije i sad simbolizuje poeziju samu. Zato je, prema njenom stasu, vajar Zarin otelotvorio onaj, u njenom Valjevu, jedini spomenik poeziji.

Rođena je u valjevskoj buntovnoj Brankovini u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, i u poslednjoj deceniji dvadesetog veka zauvek se vratila u Brankovinu. U ovoj godini joj je sto deset godina rođenja i petnaest godina od odlaska u „ocu obećanu večnost“.

Kod Srba, Desanka Maksimović je pesnik veka, a „njeno pesničko delo će, sigurno, ispuniti mnoge vekove“, i ne samo u buduće, već i prošle vekove, i ne do Dušanovog zakonika („Tražim pomilovanje“), već i do iskona („Letopis Perunovih potomaka“).

Ona nam je najveći, ako ne i jedini razlog da dvadeseti vek, taj svetski težak i nepravedan vek za Srbe, primimo i sa radošću.

Sve obično što je ušlo u njene reči, u njene stihove, kojima je tkala svoje pesme, postalo je čudesno. A čudesno je večno. Mitsko.

Celo njeno pesničko delo je velika pohvala detinjstvu, mladosti, ljubavi i sopstvenom narodu, njegovim istinama i amanetima, njegovim naravima i inatima, njegovoj istoriji i njegovom svetom srpskom tlu.

I njen dar bio je dar tog svetog tla:

„Care Dušane, tražim pomilovanje, / Za pesnikinju, zemlju starinsku, / Za njene večne rekvizite, / I šablone, / Za nebesa koja večitošću kipe / Za patetične sukobe vasione...“

Kao što se zavetujemo među sobom i svojoj zemlji, sve što se o Desanki Maksimović kaže ili napiše, sve je nekakav zavet.

„Desanka Maksimović je decenijama bila najmlađa srpska pesnikinja. Najmlađa po duhu, i po vitalnosti, najmlađa po stvaralačkim moćima i stvaralačkoj radosti“, zapisao je pesnik Ljubomir Simović, zavetnik, koji ju je doživljavao kao i ceo srpski narod - kao majku i kćerku: „Bila nam je majka po svojim molitvama, kojima je tražila pomilovanje za sve nas, bila nam je kćerka po svojoj mladosti, koja je trajala skoro ceo jedan vek.“

Iz mnogobrojnih susreta sa Desankom Maksimović izdvojiću dva narodna.

Septembra 1987. godine, na najposećenijem Vukovom saboru, u slavu dva veka Vuka, doživela je ovacije celog naroda, koji se tada, tu, na istom mestu, prvi put usudio da zviždi državnom rukovodstvu Jugoslavije i Srbije, posle decenija klicanja.

Na Vidovdan 1989. godine, Desanka je tako dočekana

na Kosovu da se činilo da joj je i sama Gračanica pošla u susret.

Molio sam 1967. godine Branka Ćopića da za potrebe jednog izdanja lista „Jež“ ispiše „svoju azbuku“, svoj imenik naših pisaca u epigramima, svako slovo - jedan pisac - jedan epigram. Desanka Maksimović mu je bila pod slovom D: „Nigde stanka, nigde sanka,

Cveće, srce i Desanka.“

O njoj se pisalo najlepše što se može. Sa pravom, jer se samo tako o njoj moglo pisati. Ali, mislim da od ovog Ćopićevog distiha lepšeg pisanja nema.

Pokušavao sam i sam da ispišem epigrame u njenu slavu:

„Kroz javu i kroz sne

Pesnikinja za sve.“

Ćopiću ni prineti. Po jednoj anegdoti, dovodio sam je pred Crnjanskog u zajedničkoj studentskoj mladosti:

„Stala je žustro ispred njega:

„Ja sam vam u suknji kolega.“

Opet Ćopiću ni blizu.

Slušali smo je kako, na traženje publike, govori jednu pesmu iz „Nemam više vremena“, na jubilarnom, valjda stotom, izvođenju istoimene predstave. U Teatru poezije. Slušali smo je i zarila su nam se oduševljena lica. Ona je to shvatila, ali je htela da bude sigurna da tu nije i đavolski smešak.

„Šta si to smislio?“ - pitala me je sumnjičavo, dodajući da sam ja Vinaverov šegrt.

„Vinaver Vam je i kao parodičar ispisao apoteozu.“

„Šta si smislio?“ - sada je bila sigurna da neke đavolije ima.

Morao sam improvizovati:

„Slušamo Vas i uzdah nam se ote:

Te lude stote.“

Tada je, mislim baš u „Večernjim novostima“, izjavila:

„Kada bih morala da prestanem da pišem pesme, bio bi to kraj moga života.“

Spoznali smo da je rođena za pesmu, da je živela pevajući, i sad znamo da živi pesmama.

LETOPIS

Po egzodusu četvrtog leta

sneg oko Srbije beše pao,