Vesti » Večernje novosti 18.05.2008
Predsednik obavezan da poštuje brojku 126
Večernje novosti nedelja, 18. maj 2008.
POSTIZBORNA natezanja oko nove vlade, koja traju i po više nedelja ili meseci, nisu samo „srpska posla“. I u zemljama širom kontinenta zna da potraje sklapanje koalicija, grčevita borba za minimum poslaničkih glasova i, potom, popunjavanje premijerskih kabineta.
Kao ni prošle godine, u Srbiji još jednom ne ide glatko. Pregovori se tek zahuktavaju, cirkuliše mnoštvo poluinformacija i nezvaničnih zaklinjanja na „vernost“. Zvanično, nedelju dana posle glasanja nema izborne liste koja može da kaže: 126 poslanika je našoj strani.
- Od polovine prošlog veka pa naovamo, dve trećine vlada u Evropi su bile koalicione. Jednostranačka vlast, bila većinska ili manjinska, retkost je i proizvod je većinskog sistema - navodi Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka.
On podseća da je Srbija od uvođenja višestranačja, posle prve vlade SPS, isprobala sve kombinacije: od široke koalicije DOS 2000. do manjinske vlade 2004. godine.
Parlamentarna demokratija, kakva postoji kod nas, ukazuje sociolog Srećko Mihailović, u određenim konstelacijama odnosa dovodi do blokade pri formiranju postizbornih koalicija.
- Kada izborni rezultat ne da jasnu sliku o većinskoj koaliciji, dolazi do pregovora u okviru legalnih okvira, i tu Srbija nije izuzetak. Međutim, retke su zemlje u kojima dugo godina postoji ravnoteža dve opcije kao što je to kod nas. Osim izbora devedesete i 2000. godine, uvek smo imali stvarnu ili potencijalnu ravnotežu snaga, pa čak ni Milošević nije imao zagarantovanu većinu, već je i on morao da ulazi u pregovore - podseća Mihailović.
Po našim propisima, brojka od 126 poslaničkih mesta je donji prag koji budući premijer mora da preskoči da bi stupio na funkciju. Ali zadržavanje na ovoj minimalnoj većini činilo bi vladu nestabilnom.
- Kada neka ključna stranka pravi vlast sa manjim igračima, ona gleda da to ne bude „utegnuta“ većina, da je niko ne bi obarao. Na drugoj strani, manje stranke gledaju da ne budu za „jednokratnu upotrebu“ - kaže profesor Stojiljković. - Tako pregovori mogu da izrode i manjinske vlade koje plutaju od pitanja do pitanja za koja se uvek nađe većina, jer, često su opozicione stranke u parlamentu međusobno udaljenije nego neka od njih samoj vlasti.
Od dana kada građani kažu svoje, pa sve dok se ne oformi skupštinska većina, „čuvar“ mandata za sastav vlade u Srbiji je predsednik Republike.
On je taj koji, po Ustavu, predlaže Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Pre toga treba da sasluša mišljenje izabranih izbornih lista. Do ovih zvaničnih razgovora predsednika i predstavnika lista još, međutim, nije došlo, pošto zvanični rezultati nisu proglašeni, a nakon prošlih izbora Tadić je konsultacije započeo pozivajući na Andrićev venac predstavnike SRS i DS istog dana, i tako redom ostale liste.
- Predsednik Republike dužan je da predloži Skupštini onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade - navodi se u Zakonu o predsedniku države.
Na ovaj član podsećaju radikali Tadića, koji od izborne noći konstantno poručuje da će „demokratskim putem i sredstvima“ sprečiti vladu radikala i narodnjaka.
Bivši predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić kaže da bi opstrukcija od strane predsednika bila nemoguća, jer on ne može da ignoriše ako mu neko saopšti da je formirao koaliciju i za to mu pruži nesporna uveravanja.
- U suprotnom, to bi bilo ignorisanje volje građana - navodi Vučetić, koji nema dilemu da će Tadić ispoštovati Ustav.
Konstituisanje novog parlamenta trebalo bi da ide mnogo lakše. Mesec dana je rok za potvrdu mandata najmanje dve trećine novih poslanika, što je automatski „sirena“ za razlaz starog saziva. Mada nije precizno definisano zakonom, u istom roku se bira i predsednik parlamenta i potpredsednici. A kod nas je, makar do sada, bio slučaj da se ime šefa Skupštine dogovora u koalicionom „paketu“ za formiranje Vlade.
RUSKA FEDERACIJA:
KOMPROMIS ILI RASPUŠTANJE
Kako se u Rusiji imenuje premijer i bira vlada precizno je određeno ustavom. Premijera predlaže predsednik države vodeći računa da njegov kandidat treba da dobije najmanje 226 glasova u Dumi. Kad kao sada Jedinstvena Rusija ima dovoljno poslanika da sama izglasa premijera, biranje predsednika vlade je zapravo formalnost. Putin i Medvedev su skoro dva meseca dogovorali sastav nove vlade.
Međutim, Rusija je imala periode kad predsednik Boris Jeljcin nije imao većinu u parlamentu pa je morao da pravi kompromise sa rukovodstvima partija u Dumi. Tako je svojevremeno morao da povuče kandidaturu vrlo nepopularnog ekonomiste Jegora Gajdara, jer ne bi mogao da prođe ni po drugi put. U takvoj situaciji je procenio da je mudrije predložiti bivšeg komunistu Viktora Černomirdina, predsednika moćnog „Gasproma“, nego da sa Gajdarom doživi debakl. Po ruskom ustavu, kad kandidat koga predloži za premijera ne prođe dva puta glasanje u Dumi, predsednik mora da raspusti parlament i raspiše nove izbore. Znajući da ni sam nije popularan u narodu, Boris Jeljcin se nije usudio da raspusti parlament nego je promenio kandidata za predsednika vlade.
Branko Vlahović
ŠPANIJA:
PODRŠKA ĆUTANJEM
POSLE martovskih parlamentarnih izbora u Španiji situacija je bila slična onoj koja se ovih dana dešava u Srbiji: partija koja je dobila najviše glasova, u ovom slučaju PSOE, nije bila u mogućnosti da sama sastavi vladu, jer je dobila 169 mandata, a za natpolovičnu većinu potrebno je 176. Shodno pravilima, kralj Huan Karlos, kao šef države, poverio je mandat za sastav nove vlade lideru partije koja je dobila najviše glasova, odnosno kandidatu socijalista Hoseu Luisu Sapateru.
Za razliku od pre četiri godine, kada je uz podršku manjih partija dobio 183 glasa i bio izabran u prvom krugu, Sapateru je ovog puta bio neophodan drugi krug, jer su u prvom za njega glasali samo poslanici njegove partije, njih 168, a jedan, zbog nevremena na Kanarima, nije stigao na vreme. Po pravilniku, glasanje je ponovljeno kroz 48 sati, ali ovoga puta nije bila neophodna apsolutna većina (176) već prosta. Bilo je dovoljno da za izbor kandidata bude makar jedan glas više nego protiv i to se postiglo „paktom o ćutanju“. Za izbor Sapatera glasalo je 169 poslanika PSOE, 158 na čelu sa Narodnom partijom i katalonskom Republikanskom levicom bilo je protiv, ali i 23 uzdržanih. PSOE ni u prošlom ni u ovom mandatu nema apsolutnu većinu, ali sistem dozvoljava manjinsku vladu .
Vladimir Stanković
NEMAČKA:
POLITIČKA AKROBATIKA
BERLIN (Tanjug) - Savezni kancelar u političkom životu Nemačke predstavlja centar moći i odlučivanja. Član 63 nemačkog Ustava definiše njegov izbor: „Kancelar se, bez diskusije, bira u Bundestagu na predlog predsednika države“, ali se ne precizira rok u kojem predsednik države, posle konsultacija s političkim strankama, mora da kaže svoju reč. Ustav precizira da se konstitutivna sednica Bundestaga mora održati najkasnije 30 dana po održavanju saveznih parlamentarnih izbora.
Situacija posle prevremenih nemačkih izbora bila je, na neki način, slična današnjoj u Srbiji, jer je rezultat glasanja više od 60 miliona birača doveo do „pat-pozicije“ između socijaldemokrata bivšeg kancelara Gerharda Šredera i demohrišćanskog bloka Merkelove. U tesnom odnosu snaga - gde je demohrišćanski blok (CDU/CSU) dobio 223 poslanička mesta u Bundestagu, a socijaldemokrate (SPD) 222 - u koalicionim pregovorima je došlo do izražaja sve umeće političke akrobatike.
Kad je reč o tehničkoj proceduri izbora kancelara, bira se tajnim glasanjem u Bundestagu. Za uspešan izbor je potrebno da u prvom krugu glasanja dobije takozvanu apsolutnu kancelarsku većinu. U slučaju da nešto krene naopako pa kancelar ne bude izabran u prvom krugu glasanja, Bundestag mora da se ponovo izjasni u roku od 14 dana. Glasanje se može ponoviti i
treći put, ali u tom slučaju kancelar može biti izabran i relativnom većinom.
Rada LALIĆ
SLOVENIJA:
SAVETOVANJE
GRAĐANI samostalne Slovenije do sada su već četiri puta izlazili na parlamentarne izbore. Najviše glasova, 12 punih godina, dobijala je Liberalno demokratska stranka, čiji predsednik je u to vreme bio dr Janez Drnovšek.
Prema poslovniku slovenačkog parlamenta, a i u praksi, oblikovanje vlade traje nekoliko sedmica. Nova vlada počela je sa radom nepuna dva meseca nakon izbora.
Odmah nakon parlamentarnih izbora u Sloveniji, predsednik republike se savetuje sa vođom svih poslaničkih grupa novoizabranih parlamentarnih stranaka o mandataru nove vlade. Prvi predsednik Slovenije Milan Kučan, kasnije Janez Drnovšek, uvek je predlagao kandidata one političke stranke koja je na izborima dobila najviše glasova, mada po slovenačkom ustavu to nije obavezno, više je reč o političkom običaju. Poslaničke grupe mogu i same da predlažu kandidate za predsednika vlade, ali mogu i da odbace predlog predsednika države.
Ministre koje kasnije predlaže predsednik vlade imenuje (glasanjem) parlament.
ITALIJA:
POVERENJE I SEPARATISTI
PREDSEDNIK Italije daje mandat za formiranje vlade partiji ili koaliciji sa najviše osvojenih mesta na izborima i taj proces uobičajeno traje nekoliko nedelja. Na predlog i preporuku premijera on takođe imenuje i ministre.
Zanimljivo je da upravo u ovoj desničarskoj vladi premijera Silvija Berluskonija, jedan od 12 ministra jeste Umberto Bosi, ministar za federalne reforme, lider populističke Severne lige koja se zalaže za autonomiju ili nezavisnost severne Italije. Bosi je pre nekoliko godina potpisao i politički dogovor o saradnji sa sicilijanskim Pokretom za autonomiju. To znači da je italijanski predsednik Đorđo Napolitano, nekadašnji komunista, dao mandat premijeru u čijoj se vladi jedan od ministara zalaže za odvajanje ili autonomiju dela nacionalne teritorije.
N. S.
FRANCUSKA:
ČEKANJE JE ZNAK SLABOSTI
PREDSEDNIK Francuske vrlo brzo, često već sledećeg dana posle održanih parlamentarnih izbora, imenuje novog premijera među političkim prvacima pobedničke grupacije. To je i praktičan rezultat većinskog (a ne proporcionalnog) izbornog sistema, koji, istovremeno, upućuje na koalicione blokove između dva izborna kruga i stvara jasnu polarizaciju između levice i desnice. Zakonski rok za imenovanje premijera zato i ne postoji, a ukoliko bi predsednik dugo čekao, to bi samo bio znak slabosti njegove politike, jer ne može da se odluči za ličnost koja treba da obavlja ovako odgovornu funkciju.
Ukoliko se radi o istoj političkoj partiji kojoj pripada i predsednik, šef države ima slobodu da mesto predsednika vlade ne ponudi vođi stranke ili prvoj ličnosti na izbornoj listi, već može, u okviru iste političke struje, da napravi lični izbor, čak i među ličnostima koje se nisu nalazile na izbornoj listi, pod uslovom da novi premijer obezbedi skupštinsku većinu. Onda ovaj izbor traje nešto duže, ali se u principu sve završi u roku od nekoliko dana. U francuskom sistemu, premijer je, u tom slučaju, samo teorijski šef vlade, ali, u praksi, on samo sprovodi u delo politiku šefa države.
U slučaju „suživota“ predsednika s premijerom iz suprotne političke struje, šef države je ovu dužnost obavezan da ponudi predsedniku te stranke ili vođi izborne liste, koji, opet, može tu ulogu da prepusti nekom drugom iz svog tabora. U tom slučaju, premijer ima sopstveni autoritet nad ministrima, a za predsednika države su rezervisana mesta šefa oružanih snaga i spoljna politika.
Goran Čvorović
POLJSKA-ČEŠKA-SLOVAČKA:
IGRA NERAVA U POLUTIČKOM RATU
U SREDNjOJ Evropi proporcionalni izborni sistem i česti lični animoziteti šefa države i lidera stranke koja osvaja najviše glasova na izborima pretvaraju obično formiranje vlade u igru nerava - ko će brže obezbediti koalicione partnere i dovoljnu većinu da predsednik zemlje mora da mu poveri mandat za sastavljanje vlade.
POLJSKA
Poljski birači su u regionu jedini skloni da dosledno porazom na izborima kazne vladu kojom su nezadovoljni, a izborna prednost obično je dovoljno jasna da predsednik u roku od 14 dana od prve sednice Sejma (parlament) imenuje premijera iz pobedničke partije. Može, kao što je to učinio prošle godine predsednik Leh Kačinjski, ali obično to ne radi - da zatraži prvo uvid u koalicioni sporazum kada u vladu ulazi više stranaka. Vlada ima 14 dana da dobije poverenje, a ako joj to ne pođe za rukom, na potezu je Sejm da bira daljeg novog premijera. Ako i on propadne u trećem pokušaju, mandatara ponovo imenuje šef države. Tek njegov neuspeh znači skraćivanje četvorogodišnjeg mandata parlamenta i nove izbore.
ČEŠKA
U Češkoj po ustavu mandatara za sastav vlade nema, već šef države poverava, obično lideru pobedničke stranke, da vodi konsultacije o sastavljanju nove vlade. Rokova do kada mora da bude formirana nova vlada nema, niti vladu mora da formira baš stranka sa najviše glasova. Dva puta premijera, pošto u konsultacijama obezbedi većinu u Poslaničkom domu ili podršku manjinskoj vladi, imenuje šef države, a treći pokušaj pripada šefu donjeg doma parlamenta. Sedam meseci bez vlade posle izbora 2006. godine, kada je na radost Čeha sve u zemlji funkcionisalo kao švajcarski sat, navelo je mnoge na jeretičku misao da bar češkoj privredi vlada i nije potrebna.
SLOVAČKA
U Slovačkoj, gde parlament ima jedan dom, za razliku od Češke i Poljske, praksa je potvrdila da je prerano da se lider pobedničke stranke raduje da će od šefa države automatski dobiti mandat da sastavi vladu. U to se uverio nekadašnji autoritarni premijer Vladimir Mečijar, čiji se Pokret za demokratsku Slovačku do 1998. godine „fleksibilnim“ shvatanjem demokratije i zbog međunarodne izolacije zemlje toliko izblamirao, da sa njim niko nije hteo u koaliciju. Mečijaru ništa nije pomogla pobeda na izborima 1998. ni 2002. godine, kada ga je tadašnji predsednik Rudolf Šuster primio kao prvog iz čiste kurtoazije, jer je dotadašnja vladajuća koalicija oko premijera Mikulaša Dzurinde lako obezbedila većinu u parlamentu.
D. Pavlović
HRVATSKA :
KO PRVI DO VEĆINE
Predsednik Hrvatske poverava mandat za sastav novog kabineta lideru partije koja je uspela u pregovorima da obezbedi većinu u parlamentu. Ni u jednom pravnom aktu Hrvatske nisu precizirana pravila da mandat za formiranje nove vlade obavezno mora da dobije lider partije koja je dobila najviše glasova na izborima, a šefu države je ostavljeno pravo koga će odrediti za mandatara. Nova vlada mora da bude formirana 60 dana po objavljivanju zvaničnih rezultata izbora.
Jedino u 97. članu Ustava je rečeno da „predsednik Hrvatske poverava mandat za sastavljanje vlade osobi koja, na temelju raspodele poslaničkih mesta u Saboru i obavljenih konsultacija, uživa poverenje većine zastupnika“.
Drugim rečima, ko pre do većine, njegova vlada! Najbolja ilustracija hrvatske trgovine između stranaka su poslednji parlamentarni izbori, održani 25. novembra prošle godine. Premijer Sanader, predsednik objavio je odmah posle ponoći ponovnu pobedu svoje stranke i osvajanje 66 od ukupno 140 poslaničkih mesta u jednodomom Saboru.
Onda su nastale postizborne muke. HDZ je počeo očajničku borbu za pridobijanje još 11 glasova, potrebnih za većinu u parlamentu. - HDZ se prvo priklonila Partija Roma i njihov predstavnik Nazif Memedi, a potom i Hrvatska seljačka stranka, od koje je zavisila „boja“ vlade, ali i Hrvatska seljačka liberalna stranka, kao i predstavnici još nekih manjina. Srpska demokratska samostalna stranka (SDSS), sa svoja tri poslanika, samo je bila šlag na tortu Ive Sanadera kojom je on dobio u Saboru čak i više od potrebne većine - ukupno 88 poslanika.
D. M.
Kao ni prošle godine, u Srbiji još jednom ne ide glatko. Pregovori se tek zahuktavaju, cirkuliše mnoštvo poluinformacija i nezvaničnih zaklinjanja na „vernost“. Zvanično, nedelju dana posle glasanja nema izborne liste koja može da kaže: 126 poslanika je našoj strani.
- Od polovine prošlog veka pa naovamo, dve trećine vlada u Evropi su bile koalicione. Jednostranačka vlast, bila većinska ili manjinska, retkost je i proizvod je većinskog sistema - navodi Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka.
On podseća da je Srbija od uvođenja višestranačja, posle prve vlade SPS, isprobala sve kombinacije: od široke koalicije DOS 2000. do manjinske vlade 2004. godine.
Parlamentarna demokratija, kakva postoji kod nas, ukazuje sociolog Srećko Mihailović, u određenim konstelacijama odnosa dovodi do blokade pri formiranju postizbornih koalicija.
- Kada izborni rezultat ne da jasnu sliku o većinskoj koaliciji, dolazi do pregovora u okviru legalnih okvira, i tu Srbija nije izuzetak. Međutim, retke su zemlje u kojima dugo godina postoji ravnoteža dve opcije kao što je to kod nas. Osim izbora devedesete i 2000. godine, uvek smo imali stvarnu ili potencijalnu ravnotežu snaga, pa čak ni Milošević nije imao zagarantovanu većinu, već je i on morao da ulazi u pregovore - podseća Mihailović.
Po našim propisima, brojka od 126 poslaničkih mesta je donji prag koji budući premijer mora da preskoči da bi stupio na funkciju. Ali zadržavanje na ovoj minimalnoj većini činilo bi vladu nestabilnom.
- Kada neka ključna stranka pravi vlast sa manjim igračima, ona gleda da to ne bude „utegnuta“ većina, da je niko ne bi obarao. Na drugoj strani, manje stranke gledaju da ne budu za „jednokratnu upotrebu“ - kaže profesor Stojiljković. - Tako pregovori mogu da izrode i manjinske vlade koje plutaju od pitanja do pitanja za koja se uvek nađe većina, jer, često su opozicione stranke u parlamentu međusobno udaljenije nego neka od njih samoj vlasti.
Od dana kada građani kažu svoje, pa sve dok se ne oformi skupštinska većina, „čuvar“ mandata za sastav vlade u Srbiji je predsednik Republike.
On je taj koji, po Ustavu, predlaže Skupštini kandidata za predsednika Vlade. Pre toga treba da sasluša mišljenje izabranih izbornih lista. Do ovih zvaničnih razgovora predsednika i predstavnika lista još, međutim, nije došlo, pošto zvanični rezultati nisu proglašeni, a nakon prošlih izbora Tadić je konsultacije započeo pozivajući na Andrićev venac predstavnike SRS i DS istog dana, i tako redom ostale liste.
- Predsednik Republike dužan je da predloži Skupštini onog kandidata za predsednika Vlade koji može da obezbedi izbor Vlade - navodi se u Zakonu o predsedniku države.
Na ovaj član podsećaju radikali Tadića, koji od izborne noći konstantno poručuje da će „demokratskim putem i sredstvima“ sprečiti vladu radikala i narodnjaka.
Bivši predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić kaže da bi opstrukcija od strane predsednika bila nemoguća, jer on ne može da ignoriše ako mu neko saopšti da je formirao koaliciju i za to mu pruži nesporna uveravanja.
- U suprotnom, to bi bilo ignorisanje volje građana - navodi Vučetić, koji nema dilemu da će Tadić ispoštovati Ustav.
Konstituisanje novog parlamenta trebalo bi da ide mnogo lakše. Mesec dana je rok za potvrdu mandata najmanje dve trećine novih poslanika, što je automatski „sirena“ za razlaz starog saziva. Mada nije precizno definisano zakonom, u istom roku se bira i predsednik parlamenta i potpredsednici. A kod nas je, makar do sada, bio slučaj da se ime šefa Skupštine dogovora u koalicionom „paketu“ za formiranje Vlade.
RUSKA FEDERACIJA:
KOMPROMIS ILI RASPUŠTANJE
Kako se u Rusiji imenuje premijer i bira vlada precizno je određeno ustavom. Premijera predlaže predsednik države vodeći računa da njegov kandidat treba da dobije najmanje 226 glasova u Dumi. Kad kao sada Jedinstvena Rusija ima dovoljno poslanika da sama izglasa premijera, biranje predsednika vlade je zapravo formalnost. Putin i Medvedev su skoro dva meseca dogovorali sastav nove vlade.
Međutim, Rusija je imala periode kad predsednik Boris Jeljcin nije imao većinu u parlamentu pa je morao da pravi kompromise sa rukovodstvima partija u Dumi. Tako je svojevremeno morao da povuče kandidaturu vrlo nepopularnog ekonomiste Jegora Gajdara, jer ne bi mogao da prođe ni po drugi put. U takvoj situaciji je procenio da je mudrije predložiti bivšeg komunistu Viktora Černomirdina, predsednika moćnog „Gasproma“, nego da sa Gajdarom doživi debakl. Po ruskom ustavu, kad kandidat koga predloži za premijera ne prođe dva puta glasanje u Dumi, predsednik mora da raspusti parlament i raspiše nove izbore. Znajući da ni sam nije popularan u narodu, Boris Jeljcin se nije usudio da raspusti parlament nego je promenio kandidata za predsednika vlade.
Branko Vlahović
ŠPANIJA:
PODRŠKA ĆUTANJEM
POSLE martovskih parlamentarnih izbora u Španiji situacija je bila slična onoj koja se ovih dana dešava u Srbiji: partija koja je dobila najviše glasova, u ovom slučaju PSOE, nije bila u mogućnosti da sama sastavi vladu, jer je dobila 169 mandata, a za natpolovičnu većinu potrebno je 176. Shodno pravilima, kralj Huan Karlos, kao šef države, poverio je mandat za sastav nove vlade lideru partije koja je dobila najviše glasova, odnosno kandidatu socijalista Hoseu Luisu Sapateru.
Za razliku od pre četiri godine, kada je uz podršku manjih partija dobio 183 glasa i bio izabran u prvom krugu, Sapateru je ovog puta bio neophodan drugi krug, jer su u prvom za njega glasali samo poslanici njegove partije, njih 168, a jedan, zbog nevremena na Kanarima, nije stigao na vreme. Po pravilniku, glasanje je ponovljeno kroz 48 sati, ali ovoga puta nije bila neophodna apsolutna većina (176) već prosta. Bilo je dovoljno da za izbor kandidata bude makar jedan glas više nego protiv i to se postiglo „paktom o ćutanju“. Za izbor Sapatera glasalo je 169 poslanika PSOE, 158 na čelu sa Narodnom partijom i katalonskom Republikanskom levicom bilo je protiv, ali i 23 uzdržanih. PSOE ni u prošlom ni u ovom mandatu nema apsolutnu većinu, ali sistem dozvoljava manjinsku vladu .
Vladimir Stanković
NEMAČKA:
POLITIČKA AKROBATIKA
BERLIN (Tanjug) - Savezni kancelar u političkom životu Nemačke predstavlja centar moći i odlučivanja. Član 63 nemačkog Ustava definiše njegov izbor: „Kancelar se, bez diskusije, bira u Bundestagu na predlog predsednika države“, ali se ne precizira rok u kojem predsednik države, posle konsultacija s političkim strankama, mora da kaže svoju reč. Ustav precizira da se konstitutivna sednica Bundestaga mora održati najkasnije 30 dana po održavanju saveznih parlamentarnih izbora.
Situacija posle prevremenih nemačkih izbora bila je, na neki način, slična današnjoj u Srbiji, jer je rezultat glasanja više od 60 miliona birača doveo do „pat-pozicije“ između socijaldemokrata bivšeg kancelara Gerharda Šredera i demohrišćanskog bloka Merkelove. U tesnom odnosu snaga - gde je demohrišćanski blok (CDU/CSU) dobio 223 poslanička mesta u Bundestagu, a socijaldemokrate (SPD) 222 - u koalicionim pregovorima je došlo do izražaja sve umeće političke akrobatike.
Kad je reč o tehničkoj proceduri izbora kancelara, bira se tajnim glasanjem u Bundestagu. Za uspešan izbor je potrebno da u prvom krugu glasanja dobije takozvanu apsolutnu kancelarsku većinu. U slučaju da nešto krene naopako pa kancelar ne bude izabran u prvom krugu glasanja, Bundestag mora da se ponovo izjasni u roku od 14 dana. Glasanje se može ponoviti i
treći put, ali u tom slučaju kancelar može biti izabran i relativnom većinom.
Rada LALIĆ
SLOVENIJA:
SAVETOVANJE
GRAĐANI samostalne Slovenije do sada su već četiri puta izlazili na parlamentarne izbore. Najviše glasova, 12 punih godina, dobijala je Liberalno demokratska stranka, čiji predsednik je u to vreme bio dr Janez Drnovšek.
Prema poslovniku slovenačkog parlamenta, a i u praksi, oblikovanje vlade traje nekoliko sedmica. Nova vlada počela je sa radom nepuna dva meseca nakon izbora.
Odmah nakon parlamentarnih izbora u Sloveniji, predsednik republike se savetuje sa vođom svih poslaničkih grupa novoizabranih parlamentarnih stranaka o mandataru nove vlade. Prvi predsednik Slovenije Milan Kučan, kasnije Janez Drnovšek, uvek je predlagao kandidata one političke stranke koja je na izborima dobila najviše glasova, mada po slovenačkom ustavu to nije obavezno, više je reč o političkom običaju. Poslaničke grupe mogu i same da predlažu kandidate za predsednika vlade, ali mogu i da odbace predlog predsednika države.
Ministre koje kasnije predlaže predsednik vlade imenuje (glasanjem) parlament.
ITALIJA:
POVERENJE I SEPARATISTI
PREDSEDNIK Italije daje mandat za formiranje vlade partiji ili koaliciji sa najviše osvojenih mesta na izborima i taj proces uobičajeno traje nekoliko nedelja. Na predlog i preporuku premijera on takođe imenuje i ministre.
Zanimljivo je da upravo u ovoj desničarskoj vladi premijera Silvija Berluskonija, jedan od 12 ministra jeste Umberto Bosi, ministar za federalne reforme, lider populističke Severne lige koja se zalaže za autonomiju ili nezavisnost severne Italije. Bosi je pre nekoliko godina potpisao i politički dogovor o saradnji sa sicilijanskim Pokretom za autonomiju. To znači da je italijanski predsednik Đorđo Napolitano, nekadašnji komunista, dao mandat premijeru u čijoj se vladi jedan od ministara zalaže za odvajanje ili autonomiju dela nacionalne teritorije.
N. S.
FRANCUSKA:
ČEKANJE JE ZNAK SLABOSTI
PREDSEDNIK Francuske vrlo brzo, često već sledećeg dana posle održanih parlamentarnih izbora, imenuje novog premijera među političkim prvacima pobedničke grupacije. To je i praktičan rezultat većinskog (a ne proporcionalnog) izbornog sistema, koji, istovremeno, upućuje na koalicione blokove između dva izborna kruga i stvara jasnu polarizaciju između levice i desnice. Zakonski rok za imenovanje premijera zato i ne postoji, a ukoliko bi predsednik dugo čekao, to bi samo bio znak slabosti njegove politike, jer ne može da se odluči za ličnost koja treba da obavlja ovako odgovornu funkciju.
Ukoliko se radi o istoj političkoj partiji kojoj pripada i predsednik, šef države ima slobodu da mesto predsednika vlade ne ponudi vođi stranke ili prvoj ličnosti na izbornoj listi, već može, u okviru iste političke struje, da napravi lični izbor, čak i među ličnostima koje se nisu nalazile na izbornoj listi, pod uslovom da novi premijer obezbedi skupštinsku većinu. Onda ovaj izbor traje nešto duže, ali se u principu sve završi u roku od nekoliko dana. U francuskom sistemu, premijer je, u tom slučaju, samo teorijski šef vlade, ali, u praksi, on samo sprovodi u delo politiku šefa države.
U slučaju „suživota“ predsednika s premijerom iz suprotne političke struje, šef države je ovu dužnost obavezan da ponudi predsedniku te stranke ili vođi izborne liste, koji, opet, može tu ulogu da prepusti nekom drugom iz svog tabora. U tom slučaju, premijer ima sopstveni autoritet nad ministrima, a za predsednika države su rezervisana mesta šefa oružanih snaga i spoljna politika.
Goran Čvorović
POLJSKA-ČEŠKA-SLOVAČKA:
IGRA NERAVA U POLUTIČKOM RATU
U SREDNjOJ Evropi proporcionalni izborni sistem i česti lični animoziteti šefa države i lidera stranke koja osvaja najviše glasova na izborima pretvaraju obično formiranje vlade u igru nerava - ko će brže obezbediti koalicione partnere i dovoljnu većinu da predsednik zemlje mora da mu poveri mandat za sastavljanje vlade.
POLJSKA
Poljski birači su u regionu jedini skloni da dosledno porazom na izborima kazne vladu kojom su nezadovoljni, a izborna prednost obično je dovoljno jasna da predsednik u roku od 14 dana od prve sednice Sejma (parlament) imenuje premijera iz pobedničke partije. Može, kao što je to učinio prošle godine predsednik Leh Kačinjski, ali obično to ne radi - da zatraži prvo uvid u koalicioni sporazum kada u vladu ulazi više stranaka. Vlada ima 14 dana da dobije poverenje, a ako joj to ne pođe za rukom, na potezu je Sejm da bira daljeg novog premijera. Ako i on propadne u trećem pokušaju, mandatara ponovo imenuje šef države. Tek njegov neuspeh znači skraćivanje četvorogodišnjeg mandata parlamenta i nove izbore.
ČEŠKA
U Češkoj po ustavu mandatara za sastav vlade nema, već šef države poverava, obično lideru pobedničke stranke, da vodi konsultacije o sastavljanju nove vlade. Rokova do kada mora da bude formirana nova vlada nema, niti vladu mora da formira baš stranka sa najviše glasova. Dva puta premijera, pošto u konsultacijama obezbedi većinu u Poslaničkom domu ili podršku manjinskoj vladi, imenuje šef države, a treći pokušaj pripada šefu donjeg doma parlamenta. Sedam meseci bez vlade posle izbora 2006. godine, kada je na radost Čeha sve u zemlji funkcionisalo kao švajcarski sat, navelo je mnoge na jeretičku misao da bar češkoj privredi vlada i nije potrebna.
SLOVAČKA
U Slovačkoj, gde parlament ima jedan dom, za razliku od Češke i Poljske, praksa je potvrdila da je prerano da se lider pobedničke stranke raduje da će od šefa države automatski dobiti mandat da sastavi vladu. U to se uverio nekadašnji autoritarni premijer Vladimir Mečijar, čiji se Pokret za demokratsku Slovačku do 1998. godine „fleksibilnim“ shvatanjem demokratije i zbog međunarodne izolacije zemlje toliko izblamirao, da sa njim niko nije hteo u koaliciju. Mečijaru ništa nije pomogla pobeda na izborima 1998. ni 2002. godine, kada ga je tadašnji predsednik Rudolf Šuster primio kao prvog iz čiste kurtoazije, jer je dotadašnja vladajuća koalicija oko premijera Mikulaša Dzurinde lako obezbedila većinu u parlamentu.
D. Pavlović
HRVATSKA :
KO PRVI DO VEĆINE
Predsednik Hrvatske poverava mandat za sastav novog kabineta lideru partije koja je uspela u pregovorima da obezbedi većinu u parlamentu. Ni u jednom pravnom aktu Hrvatske nisu precizirana pravila da mandat za formiranje nove vlade obavezno mora da dobije lider partije koja je dobila najviše glasova na izborima, a šefu države je ostavljeno pravo koga će odrediti za mandatara. Nova vlada mora da bude formirana 60 dana po objavljivanju zvaničnih rezultata izbora.
Jedino u 97. članu Ustava je rečeno da „predsednik Hrvatske poverava mandat za sastavljanje vlade osobi koja, na temelju raspodele poslaničkih mesta u Saboru i obavljenih konsultacija, uživa poverenje većine zastupnika“.
Drugim rečima, ko pre do većine, njegova vlada! Najbolja ilustracija hrvatske trgovine između stranaka su poslednji parlamentarni izbori, održani 25. novembra prošle godine. Premijer Sanader, predsednik objavio je odmah posle ponoći ponovnu pobedu svoje stranke i osvajanje 66 od ukupno 140 poslaničkih mesta u jednodomom Saboru.
Onda su nastale postizborne muke. HDZ je počeo očajničku borbu za pridobijanje još 11 glasova, potrebnih za većinu u parlamentu. - HDZ se prvo priklonila Partija Roma i njihov predstavnik Nazif Memedi, a potom i Hrvatska seljačka stranka, od koje je zavisila „boja“ vlade, ali i Hrvatska seljačka liberalna stranka, kao i predstavnici još nekih manjina. Srpska demokratska samostalna stranka (SDSS), sa svoja tri poslanika, samo je bila šlag na tortu Ive Sanadera kojom je on dobio u Saboru čak i više od potrebne većine - ukupno 88 poslanika.
D. M.
Preuzeto sa sajta novosti.rs »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari