„Srbi su cvileli kao guje dok smo ih klali“

Glas javnosti

BEOGRAD - Sramnom pravosnažnom presudom žalbenog veća Haškog tribunala kojom je oslobođen veliki ratni zločinac i koljač iz Srebrenice Naser Orić duboko su povređene rane svih njegovih žrtava.

Sudije koje su donele ovu skandaloznu i bestidnu odluku i time postali direktni saučesnici u Orićevim zločinima jednostavno nisu želeli da presude na osnovu nepobitnih dokaza koji su više nego jasno potvrđivali da je koljač Orić tokom većeg dela rata u BiH bio komandant Osme operativne grupe Armije BiH i da je direktno komandovao pohodima na srpska sela srebreničke, bratunačke, skelanske i zvorničke opštine. Ova zloglasna jedinica 1. januara 1995. godine prerasla je u 28. diviziju Armije BiH, a Orić je ostao komandant. Utvrđeno je da je on lično pobio ili je direktno odgovoran za smrt čak 3.262 srpska civila, uz 59 nestalih sa područja ovog dela Republike Srpske!

Orić i njegovi monstrumi većinu Srba ubijali su na najbrutalnije načine - noževima, kamama, bajonetima, sekirama i maljevima. Umesto toga, haške sudije zaključile su da „nije izneto dovoljno dokaza da se Orić osudi“, jer „dokaz da su zločini izvršeni nije dovoljan da bi pojedinac bio osuđen zbog tih zločina (!)“

Ovog zlikovca teško je optužio i njegov nekadašnji bliski saborac, bivši poslanik Stranke demokratske akcije i predsednik Izvršnog odbora Srebrenice Ibran Mustafić u svojoj knjizi „Planirani haos“.

NEPOŽELJAN SVEDOK ZLOČINA

Trebao sam biti poslednji svjedok u Hagu u slučaju Nasera Orića. Trebao sam biti poslednji svjedok optužbe, međutim došlo je do velikog sukoba i mimoilaženja između mene i tužilaštva i nakon tri dana pripremnih radnji za ročište, ja sam dva sata čekao pred sudnicom, dva puta je zasijedalo sudsko vijeće i oni su naknadno donijeli odluku da se ne smijem pojaviti na Sudu jer nisu bili zadovoljni mojim istupima i nekim mojim stavovima. Ja sam nakon toga napustio Haški tribunal i nisam se pojavio u sudnicu - rekao je Ibran Mustafić.

ORIĆ: GLEDAO SAM PRAVDI U OČI

Bivši komandant Armije BiH u Srebrenici Naser Orić izjavio je da on nije ratni zločinac i da je to potvrđeno oslobađajućom presudom suda u Hagu.

„To smo znali moji prijatelji, moj narod s kojim sam živeo pakao Srebrenice i ja, ali sada neka znaju i oni koji su me godinama vređali pričom da sam ubijao nevine ljude“, izjavio je Orić za Dnevni avaz.

Orić je dodao da je „sve što je u ratu radio bila borba za goli opstanak podrinjske sirotinje s kojom se našao u srebreničkoj ratnoj jami, gde nisu imali izbora“. On je rekao da „Srebrenica nije zaslužila da se njenoj žrtvi sudi i presudi za ratni zločin“.

„Ja sam u knjizi pisao o zločinima nad ljudima, nisam mjerio ni Bošnjake, ni muslimane, ni Srbe, ni Hrvate, ni bilo koga“, piše Mustafić. On iznosi činjenice „o zločinima genocida muslimana nad Srbima u Srebrenici i okolnim srpskim selima, međusobnim obračunima muslimana u Srebrenici, u kojoj je vladala mafija, na čelu sa Naserom Orićem, opšti razvrat, naoružavanje muslimanske 28. divizije u „demilitarizovanoj zoni“, prodaja humanitarne pomoći po astronomskim cijenama“...

Mustafić otkriva „kako su se muslimani prilikom spasavanja bježali iz Srebrenice preko Srbije, jer su pri pokušaju spasavanja preko Tuzle bili izloženi šikaniranju.“ Stranku demokratske akcije (SDA) na čelu sa Alijom Izetbegovićem naziva „strankom demagoške akcije“, a Izetbegovića „koljačem sopstvenog naroda u Srebrenici“.

Prva saznanja o zločinima nad Srbima Mustafić je dobio u Tuzli u jesen 1992. od stričevića Mirsada Mustafića, koji mu je dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani, među kojima su bili i njegovi školski drug Branko Simić i njegov brat Pero, bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić, medicinska sestra Rada Milanović...

On beleži i izjavu svog strica Ibrahima: „Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa zastavom pred zatvor u Srebrenici. Kad sam došao pred zatvor, izveli sve zarobljene sa Zalazja. Naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je počelo klanje, preblijedio sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pitajući gdje joj je radio-stanica, više nisam mogao da to gledam. Pješke sam sa deponije došao u Srebrenicu, oni su poslije doveli kamion, ja sam sa kamionom nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava.

Mustafić dalje piše: „Kada je Orić sa svojim teroristima došao u srpsko selo Sijemovo, dao je Srbima ultimatum da predaju oružje do narednog dana u podne. Kada su se vratili, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo, samo je u kući ostao stari Miloš Zekić. Iz srdžbe su opljačkali selo, ubili Miloša i prije odlaska zapalili selo“. Autor je u Tuzli saznao „da je poslije napada na srpsko selo Ježesticu Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsječenu (srpsku) glavu i plašio ljude. Ne znam tačno, ali se priča da je Kemo umiješan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke (Mihaila i Anđelije Stjepanović). „Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani“.

Zbog objavljivanja knjige istine o „planiranom haosu“ u Srebrenici Mustafića je posle brojnih pretnji 25. aprila ove godine u centru Srebrenice fizički napala grupa muslimanskih terorista i nanela ozbiljne povrede glave, grudi i nogu. Nekoliko udaraca je dobio i Ćamil Duraković, s kojim je bio u društvu. „Da nisam napadnut u centru grada, pred mnogo ljudi, i da u blizini nije bila policija, možda ne bih izvukao živu glavu. Uveren sam da iza ovog pokušaja ubistva stoji ratni komandant Srebrenice Naser Orić“, rekao je Mustafić.   

Autor:

Petar Pašić