Reportaže: Ne bojiš se ni one sa sto lanaca zemlje

Dnevnik

Uz naglašeno gestikulaciju, pojačanu željom da što slikovitije objasni to o čemu govori, osamdesetogodišnja Čarna Lukić iz Karlovaca, poznata među meštanima po tome što je proputovala pola Evrope baveći se švercom, priča nam kako se u njenom rodnom Kovilju u prošlosti gajila svilena buba i pravila svila. Priča o svilenoj bubi je storija njene mladosti koju je provela još i radeći na koviljskim poljima. Dok priča svim silama se trudi da pronađe odgovarajuću reč ne bi li nekome ko u svom životu nije imao priliku da vidi to stvorenje koje pravi najfiniju tkaninu, dočara kako je sve to izgledalo.

“Prodavalo se na kilo, bude to teško, jer su unutra, u tim čaurama bube, deblje neg’ bumbar ili gusenica. Vozili su nas kolima komšije, oni kome platiš, kome trebaju novci u Novi Sad da to predamo. Čekaš tako po celu noću na red, tako je bilo, znaš. Na blagajni dobiješ novce, toliko da se ne bojiš za celu godinu ni one sa sto lanaca zemlje. I više možeš da dobiješ i napraviš štafira. Dobijemo i nagradu, ako smo dobro od’ranili bube. Kad ti dobro raniš , ne bojiš se ničeg, ni gladi. Zaradim za kombinezone, svile najviše dobiješ, dve-tri ’aljine. Ja sam bila najstarija od ćeri, pa se svi odenemo, kupim nešto za kuću, mami, tati. Kad sam došla u ove kilave Karlovce, nisam se bojala nijedne. Nisu su se svi bavili bubom u Kovilju, nego samo oni koji su ’teli. Bilo je devojaka i seljačkih i gazdačkih, i žena iz Donjeg i Gornjeg Kovilja, jer se dobro zaradi. Radili smo mi to posle rata. U rit idemo da beremo lišće svaki dan i ono ne sme biti rosno, odma’ pocrkaju. ’Ranimo ih leti, kad je toplo, a nekad smo i ložili vatru, a one samo zuje.

I sad ima dudova u Kovilju, ali manje. Ima starih i trulih, ali ima i mladih, koje su posadili za rakiju.”

Prekretnicu u Čarninom životu predstavljalo je poznanstvo sa Lazom Lukićem iz Karlovaca koga je prvi put videla na jednoj od koviljskih slava. U vreme slava nekada u Kovilj se ceo Srem sjati i to skelom preko Dunava, pa onda do manastira peške. Po Čarninom pripovedanju, nije bilo para da se ide okolo, suvozemnim putem, nego preko Dunava. U takvim prilikama, veli ona, “samo vidiš ’de u Dunavcu koji je svuda oko Kovilja, peru noge, brišu, obuvadu se, jer kako će ići na slavu prašnjavi, a prašine kol’ko ’oćeš“. Iste, 1954. godine kada su se zagledali jedno u drugo, samo nekoliko meseci kasnije, Čarna i Laza su se uzeli. Udajom za Lazu i dolaskom u Karlovce, uzgoj svilene bube je za Čarnu završen. Rad na koviljskim poljima zamenila je nadnicom po karlovačkim atarima i spremanjem po kućama. Kaže da nije išla u vinograde, jer nije znala da ih kopa.

“ Te treba ovako, pa onda onako. A, ja im onda kažem da neću nikako. I nisam išla u vinograde. Eto vam ti vaši čokoti, samo sam kopala kukuruz. Kod nas preko je bilo samo žita i kukuruza. Išla sam u nadnicu kod čika Paje Petrovića i još jednog gazde kod muzeja, ne sećam mu se imena, kod Derdića, Lackovića. Oni su imali dosta zemlje, pa sam kopala kukuruz”.

No, ono po čemu je Karlovčani pamte je, svakako, šverc. Time se bavila dugo i do pre koju godinu mogli ste je videti na karlovačkoj pijaci. Kad je upitate gde je sve putovala, odmahuje rukom i kaže:

“Putovala sam svuda, samo tamo gde nisam mogla, nisam išla. U Italiju, Tursku, Mađarsku, Bugarsku, Slovačku… Di god je moglo da se ide, ja sam išla. Kupovala sam i donosivala ovde, te prodavala na pijaci i kod kuće. Kombinezona, gaćica, bluza, džempera lepi. Svašta sam donosivala. Ponesem tako četri-pet ’iljada, pa ja ti onda budem najbogatija u celoj Italiji. Imala sam drugaricu Stanu sa kojom sam išla, nisam to radila sama. Al’ sam volela da idem… Jedva sam čekala da prodam robu i ponovo odem. Išle smo svake nedelje. Uveče sednemo na voz i ujutru smo tamo. Kad idem u Italiju ili gde god drugde, ne moram ceo mesec u nadnicu. Zaradim dobro, imam i za decu i za u kuću. Svašta smo donosili i iz Turske. Al’ smo se naputovale i robe nadonosile…”

Pamti Čarna svakojake dogodovštine i anegdote sa tih brojnih putešestvija. Veli da su ona i Stana skrivale pare od carinika na različitim mestima - u porub ušivale, u punđu zadevale, u usta stavljale… Naravno, prethodno ih umotavši u celofan. I u hleb su znale da ga kriju, no, izveštili se carinici, pa su posle i hleb sekli i proveravali. Jednom se njenoj koleginici Stani desio maler. Umesto cipovke u kojoj je bio novac, ponela je na put pogrešnu…

“Ona nije uzela lebac koji treba. Čarna, veli ona meni, u ovom lebu nema novaca. Juuu….Nije zabeležila cipovku, pa je uzela pogrešnu. Kad smo došli u Trst, nema novaca. Čarna, to je moj Bata zamenio namerno cipovke. I vratila se ona po pare. Posle mi je pričala da je Batu iznenadila svojim dolaskom da je sve vikao: “Ili je ovo moja Stana, il’ je san?” On je načeo cipovku , našao pare i o’šo u hotel da lumpuje. Pola je potrošio. E, svašta je bilo, kad se samo setim.”

Sa blagim smeškom na licu, za trenutak zaćuti kao da ne želi baš sve svoje doživljaje da deli sa drugima, ali se brzo prene i kaže:

“A, godine se nanizale. Šta će biti nek’ bude. ’Oće l’ biti večeras, je l’ sutra, ne mislim na to. Neću da mislim. Samo mislim da se ne zabunim i da me neko ne prevari u novce. To mi se nije desilo nikad. Oćeš da ti pevam? Ne dičidu curu seferini, već lepota, ako je sirota. Mator čika ne mož’ biti dika, svakog sveca brkove podseca…”

Zorica Milosavljević

Poslato 12.07.2008