Nema svadbe bez dvesta gostiju

Dnevnik

Salaš u Verušiću kraj Subotice, prvi put je u svojoj stogodišnjoj istoriji imao tako brojne goste, kao tokom Takmičenja risara, značajne i tradicionalne manifestacije “Dužijance”. Kako kosama barataju pokazali su i agro ministar Saša Dragin i subotički lordmer Saša Vučinić.

– Salaš je digao moj deda Bodo Kujundžić 1908. Imao je osmoro dece i svi su tu rođeni, kao i moj otac Pajo. Deda Bodina deca su odmah tu podizala svoje salaše, uz ovaj, drugi, treći, četvrti, a peti nikad nije. Bila je to stabilna familija i brojna. Nekad za svadbu nije se moglo ispod dvesta gostiju – kaže domaćin Josip Kujundžić, među brojnim prezimenjacima u ataru prepoznatljiv po nadimku Lesekur.

Pisani podaci kazuju da su od 1720. Kujundžići na placu gde i danas. Bilo je i starijih salaša na njihogoj zemlji, a ovaj je star tačno vek. I danas u zidu jedne sobe je udubljenje i u njemu kip sveca iz davnog doba.

Otišli gosti, ali salaš ostao oaza mira i spokoja, okružen zelenilom i cvećem, cvrkutom ptica, dubokom hladovinom. Taj osećaj odaje kada se kroči kroz kapiju otvorenu za goste, u okruženje salaša gde se na svakom koraku zapaža brižna i vredna domaćinska ruka. Giza Kujundžić, Josipova supruga, već je u pola pet ujutro u danu kada smo ih posetili, plevila baštu sa cvećem, okopala je i ograbuljala. Na ovom salašu živi 46 godina, od 1962. kad se iz familije Romić udala za Josipa.

– Znate vi šta je na nas šest kuvati. A nikad se ne kuva jedna vrsta, uvik se tu stvara, al’ malo sam i ja to kriva. Pečem kruv, i to je velik poso. Imam i bašču, u njoj 165 kućica paprike, 150 kupusa, jedno 20- 30 karfiola, grašak sam već počupala i posadila kasni kupus. Za Duove sam puno krečila i radila, i kad je žito tribalo da se sveti, bašča mi dosta upropastila. Kad sam očla plakala sam, ovaka mi nikad nije bila od kako sam živa.

Stolice oko stola u dvorištu ispod drveta koji nadvisuje salaš je prefarbala unuka Jelena. Drvo pred glavnom kućom stvara hladovinu u kojoj se ne oseća letnja žega i stolu u dvorištu je tu najbolje mesto.

– Posadila sam ga prije 22 godine – kaže domaćica dok nagađa da li je divlja lipe ili kakva druga, ali leti prija svima. – I krave su ga lomile, ali je ostalo. Šta je tu grana posičeno, a opet se širi sve do kuće. Kažu mi neće ti u ladu rasti cviće. Ta sve će rasti kad ti oko njega radiš.

Ovde žive tri generacije. Domaćini Josip i Giza Kujundžić, i njihov stariji sin Tomislav sa suprugom Marijom, rođenom Bošnjak, i decom Jelenom i Branislavom. Jelena je srednjoškolka, opredelila se za prehrambenu struku, a Branislav je upravo završio osnovnu i hoće da uči za automehaničara. Ovih dana kao folklorac u “Bunjevačkom kolu” bio je na gostovanju u Poljskoj.

Od kako je pre sto godina izgrađen, salaš više nije napuštan, mada su se njegovi ukućani baveći se zemljom i stokom opredeljivali i za druge zanate. Stolarski zanat i 38 godina staža u bivšem preduzeću “Fafa-Javor” je Josipa odvodio mnogo puta preko jugoslovenskih granica, i u metropole, ali ipak nikad nije zaželeo grada. Pa, kako je sa salaša odlazio na posao?

– Svakako. Peške, vozom, biciklom, motorom, kolima...

Ni Giza se nije imala namere seliti.

– A šta ću otić? Pa ja sam vidila kako se tamo živi – priča o svom opredeljenju domaćica, i danas hitra, okretna, radna.

A Josip je dopunjuje:

– Na salašu je teško živeti al se dobro živi. Ne plaćam vodu, smeće, ni grejanje... Eno rudnik uglja, pogledajte kolika je kamara kukuruzovine. Odrani se na stotine komada živine, pa svinje, krave, svega i svačeg imaš. To se u gradu ne može. Živeti od to malo penzije, kako? Ali na salašu se treba roditi! I odmalena naučiti sve što treba, kositi, kopati, znojiti se, đubre vući, raditi teške poslove. Sad je već lakše, ima mehanizacije.

Proputovao sam poslom mnoge zemlje i gradove. Voleo bih videti dva Beograđanina koja su toliko gradila Beograd koliko ja, a onda sam, valjda, i živeo u njemu, ali salaš je salaš. Stizao sam sa terena i po nevremenu i noću, dolazio peške ali nisam ostajao u gradu spavati. Nikad!

Do 1999. kad je otišao u penziju, Josip je često radio na terenu.

– Najduže što sam bio jednokratno na terenu 94 dana u Moskvi. Ne samo da nisam dolazio kući, nego nikakvu vezu nisam imao sa porodicom.

Salaš danas ima sav komfor. I asfalt do kapije. Struja je stigla sedamdesetih godina, voda ivedena cevima iz bušenog bunara 1987, a telefon je zazvonio 1999, nekoliko dana pre nego što je Josip otišao u penziju.

Katarina Korponaić

Poslato 18.07.2008