Arhiva » Vesti » Večernje novosti 20.07.2008
Kod nas nema otpisanih
Večernje novosti nedelja, 20. jul 2008.
Dr Vojko Đukić
LEKAR ne sme da se izgubi u latinskim nazivima bolesti, u šiframa, dijagnozama i receptima. On mora da ima strpljenja, razumevanja i vremena za obolelog. Iz njegovih reči, ponašanja i gestova pacijent nikada ne sme da shvati da je otpisan.
Ovome profesor dr Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije, već godinama uči ne samo lekare, nego i medicinske sestre i tehničare.
- Moja filozofija je da svaki čovek zaslužuje pomoć i svakome se može pomoći, čak i onome za koga pretpostavljate da će za nekoliko dana da umre - kaže profesor Đukić u razgovoru za „Novosti“. - I kao čovek, i kao lekar, dužni ste da mu omogućite da bar još jednom vidi izlazak sunca, decu, prijatelje. Mislim da to ima smisla. Savremena medicina može mnogo, ali nije svemoguća. Hirurgija je kraljica medicine, međutim, ona često podrazumeva odstranjivanje noge, ruke, oka, organa. Zato je ona na neki način negacija medicine, i negacija prirode. Jednom, u budućnosti, biće prevaziđena genskom, konzervativnom terapijom, i svešće se na zbrinjavanje povreda i urođenih anomalija.
* Šta danas znači biti lekar u Kliničkom centru Srbije?
- To je čast i privilegija, ali i velika odgovornost. Mnogo se radi. Godišnje na bolničkom lečenju imamo 100.000 ljudi. Njih 50.000 operišemo. Uradimo više od milion dijagnostičkih pregleda. Specijalista sa nekoliko dežurstava sada mesečno zaradi do 80.000 dinara, što nije malo i mnogo je bolje nego što je bilo. Trudili smo se da stvorimo bolje uslove za pacijente, a dosta smo postigli i u uvođenju dijagnostičko-terapijskih standarda.
* Koji su najveći problemi sa kojima se suočavate?
- KCS je ogroman sistem sa 7.000 ljudi. Radimo u 50 objekata. Dijagnostika nam je rasuta na više punktova, pa moramo da vozimo pacijente na preglede. To je ono što je nasleđeno i nadamo se da će biti prevaziđeno. Neophodne su i promene u organizaciji zdravstvene službe. Nije racionalno da profesor univerziteta leči kijavicu. Takva praksa kod nas mora da se iskoreni.
* KCS predstoji rekonstrukcija i završetak stare-nove zgrade. Očekujete li da će to povećati efikasnost rada?
- Da. Moći ćemo bolje da se organizujemo, da racionalizujemo prostor i da koncentrišemo aparate, terapijske i dijagnostičke službe. Projekat se već radi, a realno je da se rekonstrukcija završi za tri do pet godina.
* Da li ste zadovoljni mestom koje imate u sistemu zdravstva Srbije, s obzirom na to da zbrinjavate najteže pacijente, a po primanjima ste među zdravstvenim ustanovama tek na 93. mestu?
- Zadovoljni smo, iako je KCS istovremeno i ustanova najvišeg, tercijalnog nivoa zdravstvene zaštite, i veliki dom zdravlja. Treba razumeti. Bolestan čovek zna da će kod nas dobiti najkvalitetniju medicinsku pomoć, i to relativno brzo, i pacijenti su navikli da prvo dođu u KSC. Ali, moraćemo da se dogovorimo sa Ministarstvom zdravlja da se KSC i, pogotovo, Urgentni centar malo rasterete.
* Mogu li kliničko-bolnički centri da preuzmu taj teret na sebe?
- Danas ovi centri, za razliku od devedesetih godina, imaju odličnu opremu i kadrove. Ali, malo su se odvikli od zbrinjavanja hitnih slučajeva. U svetu se urgentne službe organizuju na svakih 500.000 stanovnika. Taj standard je ispunjen i kod nas, samo moramo bolje da rasporedimo posao.
* Kako sarađujete sa ostalim centrima?
- Dobro. KCS je rasadnik kadrova. Naši lekari obučavaju kolege iz drugih centara za mnoge dijagnostičke i terapijske procedure. Nismo sujetni. Naši lekari stalno idu na usavršavanje u inostranstvo. Trenutno je u stranim centrima bar 30 lekara iz KCS, na kraćim ili dužim edukacijama.
* Da li ste zadovoljni brzinom obnavljanja i nabavke nove opreme. Šta vam nedostaje?
- Mnogo se uradilo. Teško je odjednom sistem podići na noge. KCS sada ima četiri skenera, dve magnetne
rezonance, tri-četiri angio-sale. U toku je nabavka aparata za PET centar, a u planu je i kupovina sajber-najfa. Ministarstvo zdravlja nam je već tražilo plan nabavke za 2009. godinu. To je odlično, i na vreme.
* Da li se u svetu polako prevazilazi koncept velikih medicinskih centara koji rade sve procedure, i da li bi naše zdravstvo, eventualno, trebalo da se pregrupiše u manje specijalizovane centre?
- Veliki centri nisu prevaziđeni, iako to na prvi pogled tako izgleda. Naravno da se medicina i u tom smislu menja i modifikuje. Teško bolesnog pacijenta, koji ima više bolesti, kakve mi svakodnevno primamo u KCS, ne može da zbrine mala specijalizovana bolnica. Zato su neophodni centri koji imaju mogućnost multidisciplinarnog pristupa, i nikada neće biti prevaziđeni. Paralelno treba razvijati i specijalizovane i manje regionalne bolnice. Plan je da KCS sa sadašnjih 3.700 kreveta svedemo na 2.500. To ne znači da ćemo lečiti manje ljudi, nego da ćemo dijagnostiku, za koju nam sada treba sedam dana, uz bolju organizaciju, završavati za dan-dva.
* Čini se da ne volite preterano medijsku pažnju, ne hvalite se mnogo svojim uspesima?
- Postoje u zdravstvu ustanove i pojedinci koji se toliko mnogo hvale da je to već degutantno. Pogotovo kada usvoje „nove“ metode, koje se u KCS primenjuju već 20 godina. Naša pozicija kao zdravstvene, državne ustanove je takva da ne smemo da se hvalimo. To nije ni previše moralno.
* A kakav stav imate prema svom ličnom uspehu? Svojevremeno najbolji gimnazijalac u Glamoču stigao je do mesta direktora našeg najvećeg medicinskog centra, i uglednog i u svetu priznatog otorinolaringologa?
- Na tom putu mi je mnogo pomogla supruga Vukica, i nije fraza kada kažem da iza mog uspeha stoji ona. Onaj ko nema oslonac u porodici, ne može da magistrira, doktorira, dežura kraj pacijenata, da se bavi naučnim radom i putuje na kongrese. Sve bi to onda bilo površno i nekvalitetno. Srećan sam čovek jer su mi deca dobra, lepo vaspitana. To je danas velika stvar. Starija Ana je lekar, a mlađa Sonja studira internacionalni biznis.
* Svakodnevno se suočavate sa teškim dijagnozama i ljudskim sudbinama. Kako to amortizujete?
- Mnogo čitam. Kada izađem u Knez Mihailovu ulicu, što se ne dešava često, samo gledam knjižare. Puna mi je kuća knjiga. To sada znaju i pacijenti, pa mi poklanjaju knjige. Rano sam razvio ljubav prema knjizi. Čak je postojala varijanta da upišem književnost ili istoriju umetnosti.
* Znači li to da ste vi „raspolućeni“ između praktičara, koji ljudima svakodnevno operiše rak grla, i romantičara? Da li je čitanje vaše distanciranje od stvarnosti?
- Ne, samo, sve je već viđeno, doživljeno. Emil Sioran, naturalizovani Francuz rumunskog porekla, kaže: sve su to ciklusi u razvoju ljudskog uma i današnji ljudi nisu mnogo pametniji, nisu mudriji nego oni u staroj Grčkoj. Koji bi savremeni filozof mogao da izdrži verbalnu komunikaciju sa grčkim sofistom ili budističkim sveštenikom!? Empirija ljudska se nagomilala i mi sada uspešno lečimo ljude od bolesti od kojih su ranije umirali. Antibiotik je nešto najspektakularnije što je dosad otkriveno u medicini. Do otkrića penicilina umiralo se od zapaljenja pluća, prosek života u starom Rimu bio je 30 godina. Ti životni ciklusi se polako zatvaraju, i uvek dođu neki Huni i Avari i nastupi nešto novo.
PREVENCIJA NAJVAŽNIJA
ZDRAVLJE je ono najvrednije što čovek ima, ali nismo svesni toga, ne samo kao pojedinci, nego i kao država i društvo - kaže prof. dr Vojko Đukić. - Moramo da afirmišemo zdravlje kao vrednost, da radimo na prevenciji. Sistem vrednosti je poremećen, nema više autoriteta u porodici, školi, državi. Moramo da ih vratimo. I moramo da naučimo da čuvamo zdravlje. Ne mogu lekari da izleče i operišu toliko ljudi koliko njih može da se upropasti. Prevencija nam je još „u povoju“. Vidi se da nemamo mnogo iskustva u propagiranju zdravlja. Recimo, slogan „droga je smrt“ nije dobar, jer je smrt za mladog čoveka ponekad romantičan pojam. Bolje bi bilo da slogan bude „droga je patnja“, ne samo za onoga ko je uzima, nego i za čitavu njegovu porodicu.
URGENCIJE
KOD lekara se kod nas često ide preko veze. Ima li urgencija, kako izdržavate pritiske?
- Još nismo uređeno društvo - kaže prof. Đukić. - Uvek postoje molbe i pokušavam da izađem ljudima u susret ako time ne ugrožavam prava pacijenta koji čeka red. U KCS je teško ići preko reda, jer nemamo praznog hoda, kapaciteti su nam maksimalno popunjeni. Naši skeneri i „magneti“ su stalno u pogonu i najopterećeniji su u Srbiji.
KLINIČKI CENTAR
50.000 operacija godišnje
100.000 ljudi na bolničkom lečenju
1.000.000 dijagnostičkih pregleda
LEKAR ne sme da se izgubi u latinskim nazivima bolesti, u šiframa, dijagnozama i receptima. On mora da ima strpljenja, razumevanja i vremena za obolelog. Iz njegovih reči, ponašanja i gestova pacijent nikada ne sme da shvati da je otpisan.
Ovome profesor dr Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije, već godinama uči ne samo lekare, nego i medicinske sestre i tehničare.
- Moja filozofija je da svaki čovek zaslužuje pomoć i svakome se može pomoći, čak i onome za koga pretpostavljate da će za nekoliko dana da umre - kaže profesor Đukić u razgovoru za „Novosti“. - I kao čovek, i kao lekar, dužni ste da mu omogućite da bar još jednom vidi izlazak sunca, decu, prijatelje. Mislim da to ima smisla. Savremena medicina može mnogo, ali nije svemoguća. Hirurgija je kraljica medicine, međutim, ona često podrazumeva odstranjivanje noge, ruke, oka, organa. Zato je ona na neki način negacija medicine, i negacija prirode. Jednom, u budućnosti, biće prevaziđena genskom, konzervativnom terapijom, i svešće se na zbrinjavanje povreda i urođenih anomalija.
* Šta danas znači biti lekar u Kliničkom centru Srbije?
- To je čast i privilegija, ali i velika odgovornost. Mnogo se radi. Godišnje na bolničkom lečenju imamo 100.000 ljudi. Njih 50.000 operišemo. Uradimo više od milion dijagnostičkih pregleda. Specijalista sa nekoliko dežurstava sada mesečno zaradi do 80.000 dinara, što nije malo i mnogo je bolje nego što je bilo. Trudili smo se da stvorimo bolje uslove za pacijente, a dosta smo postigli i u uvođenju dijagnostičko-terapijskih standarda.
* Koji su najveći problemi sa kojima se suočavate?
- KCS je ogroman sistem sa 7.000 ljudi. Radimo u 50 objekata. Dijagnostika nam je rasuta na više punktova, pa moramo da vozimo pacijente na preglede. To je ono što je nasleđeno i nadamo se da će biti prevaziđeno. Neophodne su i promene u organizaciji zdravstvene službe. Nije racionalno da profesor univerziteta leči kijavicu. Takva praksa kod nas mora da se iskoreni.
* KCS predstoji rekonstrukcija i završetak stare-nove zgrade. Očekujete li da će to povećati efikasnost rada?
- Da. Moći ćemo bolje da se organizujemo, da racionalizujemo prostor i da koncentrišemo aparate, terapijske i dijagnostičke službe. Projekat se već radi, a realno je da se rekonstrukcija završi za tri do pet godina.
* Da li ste zadovoljni mestom koje imate u sistemu zdravstva Srbije, s obzirom na to da zbrinjavate najteže pacijente, a po primanjima ste među zdravstvenim ustanovama tek na 93. mestu?
- Zadovoljni smo, iako je KCS istovremeno i ustanova najvišeg, tercijalnog nivoa zdravstvene zaštite, i veliki dom zdravlja. Treba razumeti. Bolestan čovek zna da će kod nas dobiti najkvalitetniju medicinsku pomoć, i to relativno brzo, i pacijenti su navikli da prvo dođu u KSC. Ali, moraćemo da se dogovorimo sa Ministarstvom zdravlja da se KSC i, pogotovo, Urgentni centar malo rasterete.
* Mogu li kliničko-bolnički centri da preuzmu taj teret na sebe?
- Danas ovi centri, za razliku od devedesetih godina, imaju odličnu opremu i kadrove. Ali, malo su se odvikli od zbrinjavanja hitnih slučajeva. U svetu se urgentne službe organizuju na svakih 500.000 stanovnika. Taj standard je ispunjen i kod nas, samo moramo bolje da rasporedimo posao.
* Kako sarađujete sa ostalim centrima?
- Dobro. KCS je rasadnik kadrova. Naši lekari obučavaju kolege iz drugih centara za mnoge dijagnostičke i terapijske procedure. Nismo sujetni. Naši lekari stalno idu na usavršavanje u inostranstvo. Trenutno je u stranim centrima bar 30 lekara iz KCS, na kraćim ili dužim edukacijama.
* Da li ste zadovoljni brzinom obnavljanja i nabavke nove opreme. Šta vam nedostaje?
- Mnogo se uradilo. Teško je odjednom sistem podići na noge. KCS sada ima četiri skenera, dve magnetne
rezonance, tri-četiri angio-sale. U toku je nabavka aparata za PET centar, a u planu je i kupovina sajber-najfa. Ministarstvo zdravlja nam je već tražilo plan nabavke za 2009. godinu. To je odlično, i na vreme.
* Da li se u svetu polako prevazilazi koncept velikih medicinskih centara koji rade sve procedure, i da li bi naše zdravstvo, eventualno, trebalo da se pregrupiše u manje specijalizovane centre?
- Veliki centri nisu prevaziđeni, iako to na prvi pogled tako izgleda. Naravno da se medicina i u tom smislu menja i modifikuje. Teško bolesnog pacijenta, koji ima više bolesti, kakve mi svakodnevno primamo u KCS, ne može da zbrine mala specijalizovana bolnica. Zato su neophodni centri koji imaju mogućnost multidisciplinarnog pristupa, i nikada neće biti prevaziđeni. Paralelno treba razvijati i specijalizovane i manje regionalne bolnice. Plan je da KCS sa sadašnjih 3.700 kreveta svedemo na 2.500. To ne znači da ćemo lečiti manje ljudi, nego da ćemo dijagnostiku, za koju nam sada treba sedam dana, uz bolju organizaciju, završavati za dan-dva.
* Čini se da ne volite preterano medijsku pažnju, ne hvalite se mnogo svojim uspesima?
- Postoje u zdravstvu ustanove i pojedinci koji se toliko mnogo hvale da je to već degutantno. Pogotovo kada usvoje „nove“ metode, koje se u KCS primenjuju već 20 godina. Naša pozicija kao zdravstvene, državne ustanove je takva da ne smemo da se hvalimo. To nije ni previše moralno.
* A kakav stav imate prema svom ličnom uspehu? Svojevremeno najbolji gimnazijalac u Glamoču stigao je do mesta direktora našeg najvećeg medicinskog centra, i uglednog i u svetu priznatog otorinolaringologa?
- Na tom putu mi je mnogo pomogla supruga Vukica, i nije fraza kada kažem da iza mog uspeha stoji ona. Onaj ko nema oslonac u porodici, ne može da magistrira, doktorira, dežura kraj pacijenata, da se bavi naučnim radom i putuje na kongrese. Sve bi to onda bilo površno i nekvalitetno. Srećan sam čovek jer su mi deca dobra, lepo vaspitana. To je danas velika stvar. Starija Ana je lekar, a mlađa Sonja studira internacionalni biznis.
* Svakodnevno se suočavate sa teškim dijagnozama i ljudskim sudbinama. Kako to amortizujete?
- Mnogo čitam. Kada izađem u Knez Mihailovu ulicu, što se ne dešava često, samo gledam knjižare. Puna mi je kuća knjiga. To sada znaju i pacijenti, pa mi poklanjaju knjige. Rano sam razvio ljubav prema knjizi. Čak je postojala varijanta da upišem književnost ili istoriju umetnosti.
* Znači li to da ste vi „raspolućeni“ između praktičara, koji ljudima svakodnevno operiše rak grla, i romantičara? Da li je čitanje vaše distanciranje od stvarnosti?
- Ne, samo, sve je već viđeno, doživljeno. Emil Sioran, naturalizovani Francuz rumunskog porekla, kaže: sve su to ciklusi u razvoju ljudskog uma i današnji ljudi nisu mnogo pametniji, nisu mudriji nego oni u staroj Grčkoj. Koji bi savremeni filozof mogao da izdrži verbalnu komunikaciju sa grčkim sofistom ili budističkim sveštenikom!? Empirija ljudska se nagomilala i mi sada uspešno lečimo ljude od bolesti od kojih su ranije umirali. Antibiotik je nešto najspektakularnije što je dosad otkriveno u medicini. Do otkrića penicilina umiralo se od zapaljenja pluća, prosek života u starom Rimu bio je 30 godina. Ti životni ciklusi se polako zatvaraju, i uvek dođu neki Huni i Avari i nastupi nešto novo.
PREVENCIJA NAJVAŽNIJA
ZDRAVLJE je ono najvrednije što čovek ima, ali nismo svesni toga, ne samo kao pojedinci, nego i kao država i društvo - kaže prof. dr Vojko Đukić. - Moramo da afirmišemo zdravlje kao vrednost, da radimo na prevenciji. Sistem vrednosti je poremećen, nema više autoriteta u porodici, školi, državi. Moramo da ih vratimo. I moramo da naučimo da čuvamo zdravlje. Ne mogu lekari da izleče i operišu toliko ljudi koliko njih može da se upropasti. Prevencija nam je još „u povoju“. Vidi se da nemamo mnogo iskustva u propagiranju zdravlja. Recimo, slogan „droga je smrt“ nije dobar, jer je smrt za mladog čoveka ponekad romantičan pojam. Bolje bi bilo da slogan bude „droga je patnja“, ne samo za onoga ko je uzima, nego i za čitavu njegovu porodicu.
URGENCIJE
KOD lekara se kod nas često ide preko veze. Ima li urgencija, kako izdržavate pritiske?
- Još nismo uređeno društvo - kaže prof. Đukić. - Uvek postoje molbe i pokušavam da izađem ljudima u susret ako time ne ugrožavam prava pacijenta koji čeka red. U KCS je teško ići preko reda, jer nemamo praznog hoda, kapaciteti su nam maksimalno popunjeni. Naši skeneri i „magneti“ su stalno u pogonu i najopterećeniji su u Srbiji.
KLINIČKI CENTAR
50.000 operacija godišnje
100.000 ljudi na bolničkom lečenju
1.000.000 dijagnostičkih pregleda
Preuzeto sa sajta novosti.rs »
Komentari na drugim sajtovima
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari