Strast jača od osa i kerova

Dnevnik

Kada je pre 44 godine Marija Horvat od svoje prve plate kupila prvi fotoaparat, „pentonu“, slikanje je postalo nerazdvojiv deo njenog života.

Napravila je na hiljade snimaka, ali nije ni sanjala da će, kada ode u penziju, izadati foto-monografiju. Od oko 400 fotografija odabrala je 270, a monografiji je dala naziv „Promaja u pendžerima vrimena“. Svetlost dana ugledala je pre nekoliko nedelja, a svečana promocija održana je na Otvorenom univerzitetu. Monografija, koju je izdao Bunjevački informativni centar, govori o prošlom vremenu, salašima i predmetima koji su se nekada koristili, a deo su kulture življenja Bunjevaca.

– Obišla sam mnoge salaše i porodice, često meni potpuno nepoznate, svugde sam lepo primana, a neki su me zvali da slikam jer imaju nešto vredno i staro. Dosta stvari koje sam slikala za knjigu su pripadale mojoj baki i mami, a pomogla mi je dosta i Katica Marganić iz Bajmoka. Na primer, tocilo za oštrenje sam slikala čak u Pragu, a korito za kaljužanje svinja u Zasavici, kod Mačvanske Mitrovice. Zatim, kokošinjac sam slikala u Pačiru, tamo ga zovu putrija, a u Žedniku kulača – iznosi detalje sakupljačkog rada Marija, penzionerka koja nikada nije bila prava penzionerka jer je nastavila da se intenzivno bavi svojim hobijima – pisanjem poezije, pisanjem za novine i fotografisanjem.

Deo monografije je posvećen vratima i prozorima. Marija kaže da je to bila uvek prva dodirna tačka s kućama u koje je ulazila, nekada sasvim napuštenim.

– Salaš star više od sto godina, prazan, napušten, a ja zamišljam kako je nekada bio pun života, i odjednom – promaja mi otvori vrata. To mi je toliko ostalo u sećanju da sam taj detalj unela u naslov. Ne znam zašto su me privlačile i lestve za tavan da ih slikam. To sam shvatila tek kada sam poređala gotove fotografije, valjda zato što salaš bez lestava za tavan nije mogao postojati. Najstariji salaš koji sam slikala ima 200 godina i nalazi se na Klisi.

– Kuhinjski kredenac u monografiji je star oko sto godina, sto je moj i isto toliko je star. Još uvek je u dvorištu, ali se ne klima. Slikala sam i sobe s nameštajem, s visoko nameštenim krevetima. To je bilo u Maloj Bosni. I šamedla je moja, nasledila sam je od svekrve, stara je preko sto godina. Na njoj se sedelo dok se palila i ložila vatra u šporetu. Za mene su interesantne bile i zidane peći, slikala sam osam njih, i nijedna nije ista. U njih se loži spolja ili iz srednje sobe. A imala sam priliku da slikam i odžak ili kuću, srednju prostoriju u kojoj se ložila vatra i gde je bio otvoren dimnjak.

Pažnju privlači slika katlanke snimljene u Maloj Bosni. Takva se više ne koristi. Ukopana je u zemlju i ima tri rupe, u jednoj se loži, u drugoj je kotao, a iz treće ide dim napolje. To je slikala kod Mace i Bele Bošnjaka u Maloj Bosni. Na fotografijama je i jedna stara drvena veš-mašina.

– Trudila sam se da uđem u pore života naših starih. Imala sam i nezgoda dok sam slikala, vijali su me kerovi i ose, ali mi je srce puno jer je ova monografija kruna mog dugogodišnjeg bavljenja fotografijom. Pored toga, slikala sam mnogo lepih stvari koje su vezane za moje detinjstvo i salaše, jer i ja sam odrasla na jednom salašu u Aleksa Šantiću – rekla je Marija Horvat, za koju ova foto-monografija neće biti tačka u radu, nego neki novi početak.

Eva Bačlija

Poslato 22.07.2008