Akademici se utrkuju ko će pre u Beli dvor

20. juli 1945.

Uši pune zaglušne buke, oči teških prizora, nos smrada i prašine. Demonstracije, manifestacije, transparenti, konferencije, plakate, pozivi, novine, slike, tribine, slavoluci, crna berza, pijace-smeće, brošure, knjige, propaganda, pohotnost, nezajažljivost, dreka... I uši i oči i miris i duh da izlude. Život je život zahodne jame. Mijazme i bacili, zborovi, džangrizala. Ceo svet se pretvorio u balegare, i svaki kotrlja svoju balegu, i drži da formira kuglu Zemaljsku a ne - balegu.

Hapsane se pune, po selima se ubijaju, "narodni sudovi" sude po tome šta je skrivio, ko zna kad, Petar Pavlu. Do rasprskavanja bubne opne kriče se: "Fašista!", "Koljač!", "Protivfašista!", "Komunista!", "Nacionalista!", "Četaš!", "Klerikal". Svi propadaju, niko nije zadovoljan. Čuje se samo: "Nitkov", "Mufljuz", "Prodao se", "Igra za angažman!" Svet se prevrće kao u cirkusu. Obrazine se ne skidaju. Celome svetu kao da je prsla žuč, naduho se dalak, i kao da svi boluju od crne džigerice. Nikome ništa nije dovoljno. Trbusi kao da su dobili zapreminu od deset litara. Nikako da se dopune i popune. Protestuju i siti i gladni, i više se deru prvi nego drugi.

Pevaju se samo komunističke i "narodnooslobodilačke" pesme i, potajno, svirepe parodije na njih. Padaju duhovitosti najstrašnijeg kova. Po šumama, svetim šumama našim, pucaju puške i ginu najbolji, dok ovi po gradovima planduju u ime "zlatnog doba" i "prave narodne vlade". Političari se sami biraju za sva mesta. Pljačkaju se i zauzimaju tuđe kuće, vile i fabrike. Denuncijacije su izvor i utoka sveta. Ljudi se vređaju, panjkaju, ogovaraju. Grad liči na smrdljive potoke psovki i oporočavanja, i sve se to sliva u ulice, pijace, kuće. I akademici se utrkuju, kao pre u Beli dvor Pavlu, ko će pre u Beli dvor Titu. Drugi se bore, iako ništa još ne napisaše, ko će pre u akademski asinarijum koji se više ne zove, a isti je, Srpska kraljevska akademija nauka nego Srpska akademija, avaj, nauka. Na Univerzitetu profesori se isključuju, uključuju, odabiraju, panjakaju i, u ime nauke koju nikad nisu ni negovali ni znali, birajući katedre, gledaju i uzimaju za sebe sve što je vezano za unosno i praktično. Bacili se u "politiku" hemičari, biolozi, filolozi, ribolozi... i bore se za automobile koje oni nisu oteli od neprijatelja, dok se oni koji su ih krvlju oteli, goli i bosi smucaju po ulicama. Pesnici pišu stihovanu propagandu, pripovedači prodaju ratnu bozu, romansijeri "romansiraju" propagandističke uvodne članke, muzičari bubnjaju fuge i kanone ovome ili onome koji daje obilnu gozbu, slikari prljaju platna borbama u kojima nikada nisu učestvovali, vajari vajaju samo glave onih koji vladaju (i isti i kneza Pavla i Pavelića i Tita) i igraju iste baletkinje koje i pre za neprijatelja.

I sve da bubne opne poprskaju, da oči zaslepe i nos da pukne. Svi se busaju u prsa i svi su za "jedinospasavajuću" stranku, ovoga puta komunističku. I svi ti kažu da su oduvek bili "levičari".

Zadovoljstvo je u takvoj halabuci naići na pravog intelektualca i u sve to sa šegom pogledati, sa šegom i skeptički. Njih je tako malo. Jer je veliki deo, i najveći deo "intelektualaca" (mnogi što se nisu mogli da smeste i udenu) u huci na suprotnoj strani. Kao i oni prvi, i ovi su svi do grla zašli u mržnju i pakost. Svaki je protest i svaki je opozicija, takođe, gužva i metež.

I tako, između dve hučne buke, prazne obe, teško je čoveku živeti. Duh je raspet kao između dva razbojnika i peče se između dve vatre. Ponekad, kad ulična huka dođe do vrhunca, ona javna i ona tajna, čovek se oseti kao da je u oboru pregladnelih i pobesnelih veprova. Ni Stentor se ne bi čuo, ni sam Bog da klikne.

I nije to samo ova materijalna buka. Takva je i intelektualna, moralna i socijalna; politička, već naravno. Tako je sve preterano, prenagljeno, neumereno. Sve se izražava pendrekom po glavi, buzdovanom, eksplozivom. Sve se meri odoka i seče na panju: od umetnosti i, naročito, do spoljne politike. Svaki gest je potpuno ulazak slona u muzej porculana. Okrene surlu - tras! jedan stari Sevr, rep - tras! jedna stara Kina, i tako naši slonovi posećuju sve ove naše socijalne i političke muzeje.

Ali, larma, larma ubi. Da je, da je manje plahovito, maestoso i pomposo. Larma i gestovi; gestovi rukama, nogama, glavom, očima, striženjem ušiju, kolačenjem očiju, isprsavanjem, unjkanjem, šištanjem, pljuvanjem... I sve do bubnjarenja glasno, ako je glas kojim se dokazuje i, ako su ruke i noge, do udaranja i gaženja. I da bi sve to bilo još gnusnije, sve je to sub specie neverovatno "uzvišenih" blesavosti i besmislenosti.

Taman smo se malo našminkali kulturom za poslednjih pedestak godina i, eto, dođe ova gungula i ovakva zabuna, oduva i ovo malo "pudera" i skoro sve ode u tandariju. I to važi naročito za "intelektualce". Neki od njih su zacrnili. I oni učestvuju u ovoj vici vrlo intenzivno.

Nastavlja se