Arhiva » Vesti » Politika 07.09.2008
Vetrenjača na nekadašnjoj deponiji smeća
Kako je jedan Lala izgradio vetrenjaču i u nju smestio mnogo toga čega u Vojvodini više nema – od ribače za pranje veša do pegle na žar
Politika nedelja, 7. septembar 2008.
Vetrenjače su odavno izgubile bitku sa vremenom. Vojvođanske ravnice volele bi da im ponovo budu zavičaj, ali ljudi imaju preča posla – svi osim Vladimira Stepanova, koji je u Ravno Selo, nadomak Vrbasa, uspeo da na imanje „vrati” jednu belu vetrenjaču. Našao joj je mesto tik pokraj rečice Jerička, za koju kažu da je najstarija u Vojvodini. Za to mu nije poslužio čarobni štapić. Morao je da zavrne rukave i očisti deponiju, na kojoj se prikolica kamiona stotinu puta napunila otpadom. Komšije su tvrdile da je to zabadava proliven znoj, ali Vladimir nije odustajao. Vetrenjaču je sam projektovao, i od temelja do krova napravio.
– Unutrašnji „kroj” je od drveta, pa čak i klinovi koji spajaju grede. To je potvrda da liči na svoje „sestre” iz postojbine Holandije – uverava Vladimir.
Golem je to posao i za arhitektu, a kamoli za samoukog neimara, koga nije lako predstaviti. On je slikar, kolekcionar, ljubitelj starina, botaničar, sportista... U zemlju lala otišao je kao fudbaler i izgradio zavidnu karijeru.
– Kada sam se zasitio utakmica, koje nisu igra, već posao, odlučio sam da se vratim. Potrošio sam tamo najlepše godine i usput se zaljubio u vetrenjače i cveće, pa sam o njima mnogo naučio – priznaje naš domaćin.
Gde god posetioci pogled zaustave – sve je Vladinih ruku delo.
– Do sada mi se nijedan posao nije oteo, a to ne pripisujem talentu već uloženom trudu. Još kao dečak u nadnici sa majkom znao sam da zaradim žuljeve, pa se teškog bremena ne bojim – kaže ovaj mladi čovek, dok za njim koračamo kroz trospratni dom u vetrenjači. U prizemlju je atelje prepun slika, mozaika, vitraža i ikona. Na platnima su motivi vojvođanskih sela iz minulih vremena, onako kako ih je u svom oku Vladimir u detinjstvu sačuvao, ili ih je upamtio iz priča najstarijih meštana. Svetlost se jedva probija kroz malo okno uz koje stoji štafelaj. Na njemu nedovršen akvarel. Slikar se četkice lati kad ima inspiraciju, ali i kad pretekne vremena za rad u miru i tišini. Sudeći po tome da malo-malo, pa putnici namernici izbiju na kapiju, umetnik tek u gluvo doba noći može da se prepusti stvaranju.
– Od sna kradem koliko god mogu, pa mi dan traje i po dvadeset sati – iskren je Vladimir, tvrdeći da drugačije ne bi mogao da ispuni svoje želje. Jedna od njih mu je bila da sačuva makar ponešto od pokućstva iz vojvođanskih domaćinstava. Sada ima zavidnu etnozbirku, koju je „ugnezdio” na drugom spratu vetrenjače. Do nje vode visoke drvene stepenice, obrasle vinovom lozom.
A, kad vrata zaškripe, kao da se točak vremena okrene unazad. Nema reči, samo pogledi „lete” s predmeta na predmet. Jelek vezen srmom s početka prošlog veka raširen je na madracu. Klupe zastrte ponjavom, drveni kredenac, pegla na žar, singerica – prava je ali mala da u džep može stati. Na stolu činije iz kojih su se služile štrudle. Ribača za pranje veša, drvena vrteška na koju se namotava predivo. I starinska ogledala su okačena na zidu. Nema sumnje da su ovde sabrane stvari, kojih više nema po kućama, produžile svoj život. Tako je to kod Vladimira – sve „pod konac”, u red i na mesto. Po tim pravilima, on je za svoj odmor izabrao bramac vetrenjače, taman da joj krila prstima dotaći može. Zapravo, ovde se čovek odmara na svakom koraku, i onda kada radi, jer je sve udešeno da se duša poneta stvaralačkim elanom ne umori.
Tome je zaslužna zelena oaza koja uokviruje prostor oko vetrenjače. Tu je stanište našlo oko 600 različitih vrsta biljaka.
– Brinem o njima kao o najbližima, znam kad su žedne ili tužne i kad za pričom čeznu. To ne treba da čudi – veli Stepanov – jer su biljke kao ljudi. Traže pažnju i ne trpe kad im je tesno.
Na oko pola hektara zemlje dobro su se udomili četinari, lišćari, puzavice i egzotično cveće. Ima ih sa svih strana sveta. Meksički, himalajski i japanski bor, kineska jela, paprat i dren, španska lavanda, kovrdžavi lešnik, tulipani, lokvanji, gospin venac, tisa, omorika.... teško je sve okom sagledati, a kamoli u kratkoj šetnji upoznati. U sredini vrta raširilo se i jezerce sa četiri vrste japanskog šarana. Stigao je Vlada, da udesi vodoskoke i kaskade. Nije zaboravio ni stari đeram i ljetnikovac. Imanje je opasao niskim zidom okrečenim u belo, a svaki stup, iz nekog samo vlasniku znanog razloga, poklopila je šerpa, koja je u kuhinji svoje „odslužila”. Uz njih se do kasne jeseni priljube mirisne ruže penjačice, koje svoje raznobojne cvetove od kradljivaca štite oštrim trnom.
Lako je zaključiti da je vlasnik o svemu vodio računa kako bi što bolje predstavio vojvođanski posed. A, o nečem se doduše pobrinula i sama priroda. Stablo više decenija starog duda, izdvojeno je od njemu nepoznatih „rođaka”. Nije u „botaničkoj” bašti, već uz put, pokraj kapije. Široka krošnja „baca” hladovinu i na drugu stranu, da poput kišobrana zaštiti prolaznike.
– Na klupi ispod duda nekada su meštani divanili posle svršenih poslova u njivi. Toga više nema – tvrdi Stepanov, dok u krilu mazi svoja dva psa ljubimca i kuje nove planove o rodnom Ravnom Selu. Ono je već sada nadaleko poznato po svojevrsnoj umetnikovoj zadužbini, koja je ucrtana i u turističku kartu Vojvodine. Ovde se izgleda bajke, ne čekaju, one se kao retko gde ostvaruju. Ko ne veruje neka dođe. Dok se vetar kovitla niz ravnicu, prislonite uvo na vetrenjaču. Jedna se vratila kući i dobila bitku sa vremenom.
Aleksandra Kurteš
[objavljeno: 07/09/2008.]
– Unutrašnji „kroj” je od drveta, pa čak i klinovi koji spajaju grede. To je potvrda da liči na svoje „sestre” iz postojbine Holandije – uverava Vladimir.
Golem je to posao i za arhitektu, a kamoli za samoukog neimara, koga nije lako predstaviti. On je slikar, kolekcionar, ljubitelj starina, botaničar, sportista... U zemlju lala otišao je kao fudbaler i izgradio zavidnu karijeru.
– Kada sam se zasitio utakmica, koje nisu igra, već posao, odlučio sam da se vratim. Potrošio sam tamo najlepše godine i usput se zaljubio u vetrenjače i cveće, pa sam o njima mnogo naučio – priznaje naš domaćin.
Gde god posetioci pogled zaustave – sve je Vladinih ruku delo.
– Do sada mi se nijedan posao nije oteo, a to ne pripisujem talentu već uloženom trudu. Još kao dečak u nadnici sa majkom znao sam da zaradim žuljeve, pa se teškog bremena ne bojim – kaže ovaj mladi čovek, dok za njim koračamo kroz trospratni dom u vetrenjači. U prizemlju je atelje prepun slika, mozaika, vitraža i ikona. Na platnima su motivi vojvođanskih sela iz minulih vremena, onako kako ih je u svom oku Vladimir u detinjstvu sačuvao, ili ih je upamtio iz priča najstarijih meštana. Svetlost se jedva probija kroz malo okno uz koje stoji štafelaj. Na njemu nedovršen akvarel. Slikar se četkice lati kad ima inspiraciju, ali i kad pretekne vremena za rad u miru i tišini. Sudeći po tome da malo-malo, pa putnici namernici izbiju na kapiju, umetnik tek u gluvo doba noći može da se prepusti stvaranju.
– Od sna kradem koliko god mogu, pa mi dan traje i po dvadeset sati – iskren je Vladimir, tvrdeći da drugačije ne bi mogao da ispuni svoje želje. Jedna od njih mu je bila da sačuva makar ponešto od pokućstva iz vojvođanskih domaćinstava. Sada ima zavidnu etnozbirku, koju je „ugnezdio” na drugom spratu vetrenjače. Do nje vode visoke drvene stepenice, obrasle vinovom lozom.
A, kad vrata zaškripe, kao da se točak vremena okrene unazad. Nema reči, samo pogledi „lete” s predmeta na predmet. Jelek vezen srmom s početka prošlog veka raširen je na madracu. Klupe zastrte ponjavom, drveni kredenac, pegla na žar, singerica – prava je ali mala da u džep može stati. Na stolu činije iz kojih su se služile štrudle. Ribača za pranje veša, drvena vrteška na koju se namotava predivo. I starinska ogledala su okačena na zidu. Nema sumnje da su ovde sabrane stvari, kojih više nema po kućama, produžile svoj život. Tako je to kod Vladimira – sve „pod konac”, u red i na mesto. Po tim pravilima, on je za svoj odmor izabrao bramac vetrenjače, taman da joj krila prstima dotaći može. Zapravo, ovde se čovek odmara na svakom koraku, i onda kada radi, jer je sve udešeno da se duša poneta stvaralačkim elanom ne umori.
Tome je zaslužna zelena oaza koja uokviruje prostor oko vetrenjače. Tu je stanište našlo oko 600 različitih vrsta biljaka.
– Brinem o njima kao o najbližima, znam kad su žedne ili tužne i kad za pričom čeznu. To ne treba da čudi – veli Stepanov – jer su biljke kao ljudi. Traže pažnju i ne trpe kad im je tesno.
Na oko pola hektara zemlje dobro su se udomili četinari, lišćari, puzavice i egzotično cveće. Ima ih sa svih strana sveta. Meksički, himalajski i japanski bor, kineska jela, paprat i dren, španska lavanda, kovrdžavi lešnik, tulipani, lokvanji, gospin venac, tisa, omorika.... teško je sve okom sagledati, a kamoli u kratkoj šetnji upoznati. U sredini vrta raširilo se i jezerce sa četiri vrste japanskog šarana. Stigao je Vlada, da udesi vodoskoke i kaskade. Nije zaboravio ni stari đeram i ljetnikovac. Imanje je opasao niskim zidom okrečenim u belo, a svaki stup, iz nekog samo vlasniku znanog razloga, poklopila je šerpa, koja je u kuhinji svoje „odslužila”. Uz njih se do kasne jeseni priljube mirisne ruže penjačice, koje svoje raznobojne cvetove od kradljivaca štite oštrim trnom.
Lako je zaključiti da je vlasnik o svemu vodio računa kako bi što bolje predstavio vojvođanski posed. A, o nečem se doduše pobrinula i sama priroda. Stablo više decenija starog duda, izdvojeno je od njemu nepoznatih „rođaka”. Nije u „botaničkoj” bašti, već uz put, pokraj kapije. Široka krošnja „baca” hladovinu i na drugu stranu, da poput kišobrana zaštiti prolaznike.
– Na klupi ispod duda nekada su meštani divanili posle svršenih poslova u njivi. Toga više nema – tvrdi Stepanov, dok u krilu mazi svoja dva psa ljubimca i kuje nove planove o rodnom Ravnom Selu. Ono je već sada nadaleko poznato po svojevrsnoj umetnikovoj zadužbini, koja je ucrtana i u turističku kartu Vojvodine. Ovde se izgleda bajke, ne čekaju, one se kao retko gde ostvaruju. Ko ne veruje neka dođe. Dok se vetar kovitla niz ravnicu, prislonite uvo na vetrenjaču. Jedna se vratila kući i dobila bitku sa vremenom.
Aleksandra Kurteš
[objavljeno: 07/09/2008.]
Preuzeto sa sajta politika.rs »
Oglasi
Vesti dana
©2008 Naslovi
Komentari