U svima nama čuči beštija

Goran Marković

MEĐUNARODNI filmski festival u Montrealu, koji još puni stranice svetskih medija, završen je trijumfom našeg reditelja Gorana Markovića i njegovog novog ostvarenja „Turneja“. Film koji predstavlja svojevrsnu posvetu glumcima i glumačkoj profesiji, iako oslikava i tragične ratove na ovim prostorima (pozorišna verzija ove priče sredinom devedesetih bila je hit predstava Ateljea 212), u konkurenciji 220 filmova dobio je nagradu međunarodnog žirija kritike FIPRESCI kao najbolje ostvarenje, a Markoviću je pripala i nagrada za najbolju režiju.

Reditelj, koji je svih ovih godina bio i jedan od najprisutnijih kritičara naše stvarnosti, u razgovoru za „Novosti“ priznaje da ga nagrade nisu „korumpirale“:

- Nadobijao sam se nagrada i pomalo sam već oguglao na njih. U stvari, ne verujem im mnogo i trudim se da me ne korumpiraju. Ipak, obrazloženje žirija, uz stvarno fantastičnu kritiku koja je izašla u najprestižnijem svetskom časopisu za film „Verajeti“, dala mi je veliki podsticaj. Prosto je neverovatno koliko nivoa su otkrili u „Turneji“, i sa koliko razumevanja su ih protumačili.

* Jeste li bar u nekom momentu imali sumnju koliko će svet da razume „balkansku krvavu bajku“?

- Ono što je meni najvažnije, i čega sam se od početka pribojavao, bilo je upravo to - da li će drugi razumeti ono što nam se događalo tokom proteklog rata u Bosni. Kada je „Euroimaž“ odlučio da pomogne pri ovom projektu, a naročito posle nagrada u Montrealu, prošla je ta bojazan. Ovaj film razumeju svi, bilo da su „naši“ ili „njihovi“. Mislim da smo uspeli da ratnu temu ispričamo iz ugla koji je podjednako neobičan i razumljiv. To je pozicija glumaca koji se u ratu nađu greškom, zbog sopstvene lakovernosti, naivnosti, gluposti ili, ako hoćete, zbog obične lakomosti. Njihova prisustvo u srcu rata postaje tako izvor tragikomičnih situacija, ali pruža i mogućnost da se on sagleda potpuno drugačije od onoga što smo navikli da gledamo u ratnim filmovima.

* Žanrovski, ovu priču „smestili“ ste u „crnu komediju“. Da li to samo podvlači stav da se komedija ne može praviti o stvarima koje u suštini nisu tužne i tragične?

- Scenario sam napravio po anegdotskim doživljajima nekih kolega glumaca, ali to je samo polazna osnova. Sve ostalo sam naizmišljao, a vrlo teško sam podneo ove ratove. Mogao bi čovek da napravi o tome nešto što je drastično i užasno mučno, ili veliku ratnu dramu. Izabrao sam da napravim komediju, ali to ne znači da su stvari u ovoj priči manje kritične ili manje bolne. Moj životni stav uvek je bio da je i smeh oblik plača i jaukanja, i da ništa nije smešno što ne boli. Čovek ne može da izmisli mnogo novih tema, sve su već skoro poznate, ali može da izmisli način kako da ih obrađuje, i za mene je ovo iskustvo vrlo zanimljivo.

* S druge strane, da li se ono što se devedesetih događalo na ovim prostorima, i što se danas događa, možda najbolje može objasniti upravo „crnom komedijom“ koju živimo?

- Ne. Stvari koje smo preživeli u prošlom ratu su apsolutno tragične. Ali, da bismo ih nekako savladali, da bismo ih uopšte prihvatili i prebacili u ono što je za nama, u prošlost, moramo smoći snage da se, pre svega, sa njima suočimo, a zatim i našalimo. Po meni, bez toga nema nastavka normalnog života.

* Gotovo svi vaši filmovi - od „Specijalnog vaspitanja“ do „Turneje“ - bave se nekim društvenim i političkim trenutkom Srbije i ovih prostora. Da ste samo gledalac, šta biste rekli o našem narodu na osnovu tih filmova?

- Ceo svoj život i ono što sam u njemu načinio posvetio sam borbi protiv „Mračne

sile“, bilo da se radilo o komunizmu, titoizmu ili nacional-socijalizmu Miloševićevog doba. Ali, što sam stariji, sve više shvatam da mrak ne dolazi uvek spolja. U svima nama čuči beštija koja bi da učini nešto nažao drugima, da bude nasilna, zla. Izgleda da je to u ljudskoj prirodi. Ne vidim drugog načina da se tome suprotstavimo nego iznošenjem svega toga na videlo. Mislim da je pravljenje filmova jako dobra forma za takvu aktivnost. Valjda sam zato i izabrao ovu profesiju...

* Pristajete li na to da ćete možda biti upamćeni i kao „biograf“ najtužnijeg i najružnijeg poglavlja jedne Srbije?

- Mi ne možemo da biramo doba u kome živimo. Mislim da svako vreme ima svoj značaj i da ga ne treba kvalifikovati kao „lepo“ ili „ružno“. Pogotovu ako se bavite mojim poslom. Ono što je za mnoge mučno, za mene je možda jako dobar materijal za priču. Ponekad se osećam kao profiter: dok većina pati, ja to koristim za sadržaje svojih filmova ili komada. Možda se na taj način spasavam od sopstvenog očajanja? Ko će ga znati. Ali često mi je uspevalo da najružnije stvari iz sopstvenog života pretočim u materijal za komediju.

* Šta je ono što bi danas moglo da ulije optimizam?

- Mislim da smo na pragu konačnog poraza desničarskih, primitivnih, kičeroznih opsesija koje su ovom zemljom carevale dve decenije i da na scenu sa mladim ljudima stupa i novo, prosvećeno doba. Ono što nama nedostaje je - levica. Kada ona ojača, kada ustane iz groba u koju su je gurnuli Milošević i njegova žena, biće lepše živeti u ovoj zemlji.

* Odnedavno, vi ste i savetnik novog ministra za kulturu Nebojše Bradića. Kako objašnjavate to što se do sada najmanje radilo upravo na „demontiranju“ duha koji je Srbiju doveo do tragičnih događaja, i šta je ono na čemu biste vi danas insistirali u srpskoj kulturi?

- U određenom trenutku se mora preuzeti odgovornost. Ne možete plivati a da ne skočite u vodu, a moja funkcija je savetodavna, i jedina moja motivacija je da pomognem Bradiću da sprovede u delo kulturne reforme i podigne kulturni nivo u ovoj zemlji. Ne znam koliko ću pomoći, ali verujem da on može mnogo. Ukoliko mu dozvole, svakako. Jer, u Evropu možemo samo ako imamo kulturu. Nikakvi akti, ugovori i politički dogovori ne vrede ukoliko su na sceni primitivci koji se gade (plaše) Evrope. Ljudima treba približiti vrednosti evropske civilizacije, lišiti ih straha da je to neprijateljska ujdurma koja Srbiji želi zlo. Citiraću Tomaša Garika Masarika, filozofa i češkog predsednika između dva rata: „Da bi ljudi živeli civilizovano, potreban je konsenzus o tome. Da svi, ili bar većina, želi da živi u civilizaciji“. Dakle, niko nikog ne može prinuditi na Evropu, kulturu, civilizovan život. Moramo se svi dogovoriti da želimo da živimo tako.

* Šta za vas znači „baviti se politikom“?

- To je aktivnost koju nikada ne bih obavljao. Ne kažem da je to nešto što je samo po sebi loše, ali nije za mene. U nekom drugom životu, možda. U ovom, hvala - ne.

FALSIFIKATOR

* „TITO i ja“ obeležava epohu Broza, pozorišna predstava „Pandorina kutija“, filmovi „Srbija godine nulte“, „Kordon“, pa i „Turneja“, mogli bi da imaju podnaslov „Milošević i ja“. Da li ćete možda raditi i nešto što bi moglo da se smesti u poglavlje „Tadić i ja“, i koji bi to žanr bio?

- Ne. Nameravam da se sledećim projektom vratim četrdeset godina unazad, u vreme koje smatram početkom pravog, suštinskog raspada Jugoslavije. Moj sledeći projekat će se baviti tim naoko srećnim periodom naše istorije, koji je, međutim, bio „početak kraja“. Pošto scenario još nije uobličen mogu samo da dam naslov - „Falsifikator“.

ČOVEK NA POGREŠNOM MESTU

* ZAŠTO ste istupili iz UO „Politike“ kada vas je Vlada Srbije imenovala na to mesto?

- Zato što je na prvom sastanku novoizbranog Upravnog odbora prva tačka bila smenjivanje starog i izbor novog generalnog direktora „Politike“. Nismo još ni seli a već je trebalo da odlučujemo o tako krupnim stvarima. Nisam, jednostavno, bio spreman na to. Nisam znao ni ko je stari ni ko je novi direktor, nisam znao ništa o tim novinama a trebalo je da odlučujem u ime „Politike“. Ne mogu da dižem ruku a da ne znam zašto sam je digao. Uostalom, nije to za mene. Ja ne bih upravljao ni nekim bioskopom, a kamoli tako ogromnom kućom kakva je „Politika“. Bio sam pogrešan čovek na pogrešnom mestu. Moja greška...