Crnogorski jezik ne postoji

Glas javnosti

Profesor dr Jelica Stojanović sa Katedre za srpski jezik i književnost u Nikšiću i predavač istorije srpskog jezika, staroslovenskog jezika i srpskog jezika na filološkim grupama za strane jezike, u intervjuu za Glas javnosti kaže da je ideja „crnogorskog jezika“ zapravo jedan politikantski projekat, koji nije ni izlazio iz sfere politike.

Kako je uopšte došlo do ideje da se uvede „crnogorski jezik“?

Taj projekat je izglasan u Skupštini Crne Gore manipulativnim pridobijanjem skupštinske većine, glasovima vlasti i dela opozicije (Grupe za promjene, koja je upravo dobila glasove Srba i govornika srpskog jezika, a glasala za uvođenje „crnogorskog jezika“). Odbor za standardizaciju „crnogorskog jezika“ formirala je Vlada Crne Gore, što znači da je ceo projekat ostao izvan naučnih i stručnih institucija. U tom odboru, osim ponekog politički angažovanog, lingvista gotovo i nema. Ono što je takođe tragično, jeste da je jedan takav politički projekat nametnut najvišoj naučno-nastavnoj instituciji - Univerzitetu Crne Gore. Iz njega proističe i sledeći apsurd - primljeni su studenti na fiktivni studijski program, bez ikakve norme i standardizacije za fiktivni jezik. Otvoren je „studijski program“ na osnovu obećanja da će se „u međuvremenu“ napisati „udžbenici“, „pravopisi“, „gramatike“ za „budući jezik“, a niko ne zna šta bi to „buduće“ (bez prošlosti) trebalo da predstavlja... Za obećani datum Odbor nije uspeo da usaglasi nijednu od proklamovanih kvazinormi, ali tu je srpski jezik opet zloupotrebljen. S obzirom na to da se Odbor još nije dogovorio šta bi to trebalo da bude „buduće“, šef novoproklamovanog odseka Rajka Glušica izjavila je da je preslikan program odseka za srpski jezik. Naravno, i to je dokaz da u Crnoj Gori postoji samo srpski jezik.

Latinica u ćirilici

Šta je sada sa Katedrom za srpski jezik?

Katedra za srpski je, uprkos velikom angažovanju na njenom ukidanju, opstala. To je bio pokušaj ukidanja najstarijeg i najelitnijeg odseka na Filozofskom fakultetu. Međutim, iza srpskog jezika stoji duboka i nepatvorena vekovna istorija i tradicija, nauka i istina, bogato pisano i književno nasleđe, tako da sve to brani srpski jezik i daje moć i snagu srpskom jeziku i srbistici da istraje i istrajava. Upravo zato i smeta srpski jezik (i katedra), kao što sve utemeljeno i istinito ne da mira iskonstruisanom, veštačkom i neistinitom.

U medijima se (još od upisivanja imena za novi studijski program) mogla sresti projekcija ponekog od nadležnih organa da će se za predmete pod istim nazivom nastava organizovati i teći zajedno. Međutim, određen broj profesora je, ne želeći da kompromituje struku i nauku, odbio da predaje na ovakvom studijskom programu. Osim toga, isti koji rade na normiranju i proklamovanju „crnogorskog jezika“, istovremeno hoće, pošto-poto, da zadrže nastavu na studijskom programu za srpski, ali ne iz dobrih namera, što svakim danom pokazuju radeći na njegovom potiskivanju.

Šta se krije iza termina „crnogorski jezik“?

To još niko ne zna: šta taj puki naziv bez pokrića treba da predstavlja, pa ni Odbor za standardizaciju takozvanog crnogorskog jezika! I u Odboru se sreću različite naznake i ima saplitanja, ali bilo šta da pokušaju, ne mogu izaći iz okvira srpskog jezika. Od srpskog jezika jedino bi se mogli malo odvojiti da izmisle neki novi esperanto, ali ni tada to ne bi mogli da urade u potpunosti, jer je srpski jezik potpuno utkan u duhovno i duševno biće Crne Gore. Ono oko čega se Odbor već podelio jeste da li za normu uzeti dijalekte srpskog jezika ili srpski standardni jezik, ali, ponavljam - iz okvira srpskog nemaju gde!

Izmišljene reči

Prema pravopisnim načelima koje je usvojio Odbor za standardizaciju tzv. crnogorskog jezika, u osnovu ovog „jezika“ trebalo je da uđu glasovi „ S’ “ (čita se kao sj) i „Z’“ (čita se kao zj), dok je za latinično slovo „S“ (čita se kao dz, usred ćiriličnog pisma!?) samo trebalo da se pomene njegovo postojanje, kao i ijekavsko jotovanje, tipa: ćerati - tjerati, đevojka - djevojka...

I glasovi „ S’ “ i „ Z’ “ (tipa: s’esti, iz’esti) i latinično slovo „S“, kao i jotovane oblici reči kao što su „ćerati“, „đevojka“... pripadaju širokom arealu (prostoru) srpskog jezika od Banije i Korduna, preko Like, Bosne i Hercegovine, jugozapadne Srbije i Crne Gore i prema tome, nisu nikakva specifičnost govornog područja Crne Gore. Takođe, glas „S“, osim na uskom prostoru Crne Gore, čuje se i u kosovsko-resavskim dijalektima i govorima Makedonije. Ništa se, dakle, ne završava na granicama Crne Gore, nijedna od ovih jezičkih crta nije samo crnogorska niti opštecrnogorska, kako se to želi predstaviti!

SAMI SE ZAPLIĆU I SAPLIĆU

- Novo ijekavsko jotovanje u primerima: ćerati-tjerati, đevojka-djevojka, nije sistemskog karaktera, jer da bi jezik bio stabilan, mora da bude sistemski organizovan, sa što manje dubleta i izuzetaka. To je mudri Vuk Karadžić dobro spoznao i uočio. Zato je pitanje kako bi se u to jotovanje mogli uklopiti oblici tjeme-ćeme, tjelesni-ćelesni, djelo-đelo, djelovati-đelovati, djelilac-đelilac, predjeli-pređeli, a analogno promeni djevojčica-đevojčica trebalo bi da bude i dječak-đečak! Jasno je da se zagovornici „crnogorskog jezika“ zapliću i sapliću na svakom primeru, objašnjava Jelica Stojanović.

MUKE SA BUKVAROM

- U kakve sve paradoksalne i komične situacije sebe dovode zagovornici „crnogorskog jezika“ možda najbolje pokazuje sledeći primer.

Kada se piše bukvar za decu, ilustruje se raznim primerima. Tako je, na primer, za slovo B nacrtano bure, za slovo S’ - nacrtana je sekira (s’ekira), ali muke su nastale kada je trebalo ilustrovati slovo Z’! Javio se nerešiv problem, jer nema nijedne reči koja počinje ovim glasom. Onda su se neki setili i predložili da fotografišu jednog reditelja, kojeg u Crnoj Gori od milošte zovu Z’aga, i njega stave u bukvar! Ali, drugi su u šali i nemoći rekli: „A šta ćemo stavit’ u bukvar kada umre Z’aga“ - priča profesorka Jelica Stojanović.

Zato se čini da u „crnogorskom jeziku“ ima mnogo nelogičnosti?

Tačno! Evo, na primer, glasovi „S’“, „Z’“ i „S“ nikako ne mogu imati status foneme (zamenom jedne foneme u reči može se dobiti druga reč, odnosno kada se slovo jedne reči zameni drugim slovom dobija se i drugo značenje, na primer džak-đak, kat-tad-sad...) kako se nenaučno predstavlja, već su alofoni, kontekstualno uslovljeni izgovori fonema „S’“ i „Z’“.

Tako je svojevremeno, sada pokojni Vojislav Nikčević, veliki zagovornik „crnogorskog jezika“, pokušavao da izmisli parove reči kako bi im dao status foneme, pa je tako jedva „pronašao“ nekoliko reči: ženica - z’enica (iako se u dijalektima govori samo zenica, misli se na zenicu oka), sjenica-šenica (iako je književni oblik pšenica) i posebno interesantno: zavole - dzavole (što bi trebalo da bude „tepanje“ detetu od reči „đavole“)!

Pravopis sa ovakvim normama predsednik Odbora za standardizaciju crnogorskog jezika Branko Banjević uputio je ministarstvu na usvajanje. Tu je došlo do podele, jer je jedna struja smatrala da taj pravopis nije validan i da iza toga Odbor ne treba da stane. Druga struja u Odboru zastupa dubletne oblike, i smatra da u „crnogorski jezik“ treba da uđu i dijalekatski oblici srpskog i oblici standardnog srpskog jezika i da paralelno egzistiraju. To bi značilo da, na primer, parovi tjerati-ćerati, djevojka-đevojka, sjekira-s’jekira... budu ravnopravni, a to su na neki način dva sistema, i možete da zamislite kakvom haosu to vodi u, ionako haotičnoj, Crnoj Gori. Nije isključeno, mada se to zasad gotovo i ne pominje, da se na kraju, a usled nemogućnosti i nemoći da bilo kakvu novinu u normi sprovedu do kraja, odluče da samo preuzmu, odnosno „pokradu“, srpski jezički standard, kao što je i „usvojen plan i program studijskog programa za srpski“.

Autor:

Petar Pašić