Kasetašice mu iščupale šake

NIŠ - Šire područje Kopaonika bilo je u NATO bombardovanju zasuto kasetnim bombama, a Slađan Vučković je kao vojni specijalista za razminiravanje došao na taj teren da ih „čisti“. Bio je 25. april 1999. godine i radio je već treći dan. Tog dana je našao i neutralisao 106 kasetašica i hteo još jednu, poslednju za taj dan. Sagnuo se nad njom, nije je ni dodirnuo, ali ona je iznenada eksplodirala! Raznela mu je deo desne potkolenice, otkinula šake i podlaktice na rukama, raznela levu stranu lica i rasula gelere po telu.

- Bilo je strašno. Imao sam tada 33 godine. Prebačen sam na VMA, ostao u životu i postao težak invalid. Kada sam izašao iz bolnice, nije mi bilo lako. Zaboravio sam fizičku bol, ali nosio bol u duši. Sreća, imao sam veliku podršku porodice i sačuvao se od psihičkog posrtanja. Na VMA sam inače viđao teške invalide koje su bili u teškom stanju, razmišljaju o samoubistvu, skloni su alkoholizmu, drogama i još koječemu - priča nam Slađan u svom stanu u Nišu, zbijajući čak i šale na račun svoje nesreće.

Rođen je u Vladičinom Hanu. Završio je Srednju vazduhoplovno-tehničku vojnu školu u Rajlovcu kod Sarajeva sa specijalnošću „oružar“. Prvo je službovao u Prištini na Aerodromu „Slatina“, a zatim je 1994. godine prekomandovan na vojni aerodrom u Nišu, gde je i dočekao rat. Oženjen je Dušicom, koja je stomatološki tehničar, a imaju ćerku Aleksandru (19) i sina Đorđa (14).

- Tokom školovanja u Rajlovcu, specijalizovao sam se i za vazduhoplovnog pirotehničara koji čisti poligone na kojima avijacija vrši manevre bojevom municijom. Međutim, supruga dugo nije znala šta ja zapravo radim u vojsci. Kada je pre NATO bombardovanja na Kosovu kod sela Banjska miniran jedan most, pozvali su me, ostao sam tamo čitav dan, a jedan drug je po podne došao kod moje supruge kući da me potraži i otelo mu se da kaže gde sam tog dana i šta radim!

Slađan, dok nam u stanu kuva kafu, napominje da se prvi put fotografiše bez proteza za ruke. Odložio ih je na radni sto, a opet u šali kaže da, dok sa drugarima sedi u kafani, ironično na svoj račun traži pesmu „Nije htela ruke moje“?!

- Još pre rata dobio sam medalju za vojničku hrabrost i druga priznanja, a posle tragedije na Kopaoniku, još dok sam bio na VMA, odlikovan sam ordenom za hrabrost sa potpisom Slobodana Miloševića. Osećao sam se vrlo loše kada sam morao da pokrenem tužbu za odštetu i kada su me u sudu prozivali kao stranku koja je tužila državu. Ja sam ipak vojnik i patriota. Od odštete smo ja i supruga, uz još nešto kredita, kupili ovaj stan u Nišu, a Vojska je pomogla da se supruga kao stomatološki tehničar zaposli u Vojnoj bolnici. Jedino mi je nezgodno kada Dušica ode na posao, a deca su u školi, pa ne mogu sam da se obučem, zaključam stan i negde izađem. Ali, dolaze prijatelji pre podne i pomažu mi - kaže Slađan.

„POMORANDŽE“ UBIJAJU DECU!

Kao žrtva kasetnih bombi, koje su, kako kaže, proizvođene i u nekadašnjoj SFRJ, Slađan je odlučio da postane internacionalni aktivista za borbu protiv upotrebe ovog „mučkog oružja“. Žrtve tog oružja su u 95 odsto slučajeva civili, a među njima dve trećine deca.

Govoreći koliko su kasetne bombe opasne i opake, a oni koji ih prave i bacaju, nehumani i bezdušni, Slađan kaže da je ironija utoliko veća što ih prave u svetlim bojama i oblicima (otuda i izraz „žute ubice“) koji mogu biti najviše privlačni za decu. Navodi i primer da su u Vijetnamu bacane u obliku ananasa i pomorandži?!