Najjeftiniji dobar lek

Večernje novosti

Pacijenti očekuju da se stručnjaci slože

U ŽDANOVLJEVSKOM cirkularnom pismu upućenom doktorima gospođa Svetlana Vukajlović žali što Zavod troši 400 miliona dinara godišnje više za nabavku superiornih insulinskih analoga, onih koji će svim dijabetičarima u Srbiji dramatično uvećati šansu da dožive starost bez komplikacija!(?) U Skandinaviji više nema humanih insulina, već su svi pacijenti na insulinskim analozima, a u Britaniji "samo" 75 odsto njih. Čak i komšijska Hrvatska, duplo manja od Srbije, duplo više izdvaja za insuline.

Ovim rečima profesor dr Saša Živić, pedijatar endokrinolog, reagovao je na pismo RZZO kojim se insistira "na racionalnoj potrošnji insulinskih analoga".

Prof. Živić kaže da nije tačno da Nacionalni vodič dobre prakse preporučuje korišćenje pre svega humanih insulina, kao što tvrdi direktorka RZZO, kao što nije tačno, ni da je stav Nacionalnog instituta Velike Britanije da "analozi nemaju nikakve prednosti".

- Upravo je suprotno - tvrdi prof. Živić. - Nisu deca sa dijabetesom zadužena da rešavaju probleme zdravstva koje je u svim ključnim segmentima ostalo potpuno isto kao u doba ministra Bojića - nepromenjen sistem zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja i do ekstrema centralizovano medicinsko snabdevanje očigledno uzimaju danak!

Dr Nevena Dimitrijević, lekar u Domu zdravlja Voždovac i portparol Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, smatra da sa 270 evra, koliko godišnje imamo po stanovniku, zdravstvo Srbije u mnogo čemu, pa ni u primeni insulinske terapije, ne može da se poredi sa mnogo bogatijim sistemima.

-

Moramo da štedimo u svim oblastima, pa i u zdravstvu - kaže dr Dimitrijević. - Ali, ne mogu samo lekari opšte prakse, koji jedini ispisuju recepte za insulinsku terapiju, da budu odgovorni "za stalni rast potrošnje insulinskih analoga", zbog čega nas je Republički zavod za zdravstveno osiguranje ovih dana pismeno opomenuo. Mi samo postavljamo indikacije za terapiju insulinom i upućujemo pacijenta kod endokrinologa. Na taj pregled se u KSC, KBC "Dr Dragiša Mišović" i drugim centrima čeka i po šest meseci. Onda sledi ispitivanje i 15 dana bolničkog lečenja da se uradi profil glikemije. Endokrinolog posle toga određuje terapiju insulinom, a mi lekari opšte prakse ispisujemo recept i kasnije eventualno možemo da korigujemo dozu.

Da li su insulinski analozi zaista "superiorni", ili je u sve bar malo umešao prste i farmaceutski marketing?

- Koliki je "skok" u lečenju dijabetičara bio sa goveđih i svinjskih na humane insuline, toliki je sada sa humanih na insulinske analoge - kaže profesor dr Predrag Đorđević, endokrinolog. - Od 300 dijabetičara na insulinu koje ja pratim, 60, ili 20 odsto, na insulinskim je analozima. Kod jednog broja dijabetičara analozima se postižu efekti koje terapija humanim insulinom ne može da postigne.

Prof. Đorđević kaže da je pitanje da li će neko biti na terapiji humanim insulinom ili insulinskim analozima, mnogo kompleksnije od ekonomske računice. I da se zapravo štedi dobrom terapijom. Jer, ako se kod dijabetičara postigne dobra regulacija šećera, smanjuju se komplikacije, kao što su propadanje krvnih sudova, srca, slabljenje vida i druge, a to je onda velika ušteda za zdravstvo.

NISU SUPERIORNI

- INSULINSKI analozi nisu superiorni u odnosu na humane insuline - kaže prof. dr Nebojša Lalić, predsednik Republičke stručne komisije za dijabetes.

- Humani insulini su osnova insulinske terapije i njima se kod najvećeg broja pacijenata postiže dobra regulacija šećera u krvi, a ako to nije moguće pribegava se insulinskim analozima.

PRITISAK NA PACIJENTE

PROTOKOLIMA je ustanovljeno da pacijent u Srbiji može da se prevede na skuplju terapiju insulinskim analozima tek ako se humanim insulinima ni posle šest meseci primene ne postigne regulacija šećera u krvi. Dr Dimitrijević, međutim, upozorava da u ordinacije opšte prakse dolaze pacijenti kojima je specijalista rekao - "ili ćeš da uzimaš to što ti kažem, ili ja neću da te lečim" - i traže terapiju koja im, prema ustanovljenim protokolima, ne pripada.