Mik, sve ti je oprošteno

I tako, odsviraše Rolingstounsi opet nešto za Bila Klintona. Nije im valjda bilo dovoljno što su se 2003. zajedno sa njim pobunili protiv globalnog zagrevanja.

Klinton je, ima li potrebe reći, jedan od kreatora tog problema; pobuniti se protiv globalnog zagrevanja u njegovom društvu isto je što i pobuniti se protiv mafije u zagrljaju sa sicilijanskim glavešinama. A onda, 29. oktobra 2006, na Klintonov šezdeseti rođendan, Stounsi su održali intimni koncert u njujorškom Bikon teatru. Klinton je, naravno, bio specijalni gost u bekstejdžu i publici. Štaviše, Bikon je te subote bio otvoren samo zbog njegovog slavlja.

Nego, o čemu mi ovde hoćemo da pričamo? O dvostrukom disku „Shine A Light“, snimljenom na dva koncerta u Bikonu (osim 29. oktobra, Stounsi su tu svirali i 1. novembra) i objavljenom nedavno kao saundtrek za istoimeni film Martina Skorsezea. Film je, naravno, takođe snimljen dok su Mik i društvo svirali u Bikonu, sa Skorsezeovom ambicijom da ih prikaže onako kako ih još niko nije prikazao. Ali, nećemo o filmu - kojim Skorseze, inače, nije uspeo da tu ambiciju ispuni i dostigne samog sebe iz remek-dela „The Last Waltz“ ili „No Direction Home“ - zato što se o filmu „Shine A Light“ većdosta govorilo, pa verujem da sve znate.

Dakle, nećemo o sumnjivim vezama Stounsa sa Bilom Klintonom i nećemo o Skorsezeovom filmu, nego ćemo, rekoh, o onome što je ostalo zapostavljeno i o čemu se najmanje pisalo: o disku i muzici odsviranoj u Bikonu.

„Shine A Light“, elem, ima 24 pesme i veći deo tog repertoara je, da odmah kažem, izvanredan. Ne mislim, razume se, na „Jumping Jack Flash“, „Satisfaction“, „Paint It Black“ ili „Sympathy For The Devil“. Da pojasnim: ovo jesu neke od najvećih pesama u istoriji rokenrola, ali baš nikome nije potreban još jedan „živi“ album Rolingstounsa da bi to otkrio ili da bi se u to iznova uverio. Pa šta onda ovaj disk čini interesantnim, izvrsnim, na momente čak blistavim?

Recimo, „Shattered“, pankoidna stvar sa „Some Girls“. Zatim, „Loving Cup“, jedan od vrhunaca sa „Exile On Main Street“, pesma napunjena neverovatnom mešavinom samoljubivosti i autoironije (sa Stounsima se tu, ko zna zašto, pojavljuje Džek Vajt). Onda balada „As Tears Go By“ koja je dobila na tempu, ali nije izgubila na melanholiji. Iza toga, odličan, prljavi bluz „Champagne & Reefer“ koji Stounsi sviraju sa Badijem Gajem, što ne samo da sjajno zvuči, nego donosi i neke duhovite opaske: „Kit, znam da šmrčeš kokain“, peva u jednom trenutku Badi Gaj. Pepeo ovog puta nije pominjan. Najzad, „Connection“ i „I’m Free“ su prijatna iznenađenja koja bude davne i lepe uspomene. Nije loša ni „Live With Me“, mada se Kristina Agilera, sa kojom Džeger peva u duetu, prečesto upinje da pokaže šta ume, pa češće zvuči izveštačeno nego spontano.

Iznad svega, kao kruna albuma, stoje ove tri pesme: kantri balada „Faraway Eyes“ sa razbrbljanim Džegerom, „You Got The Silver“ koju Kit ne peva sa onoliko emocija kao u Beogradu, kada je pola Ušća naterao u plač, ali ipak vas i ovde navede da uzdrhtite, i, najzad, naslovna pesma, „Shine A Light“, još jedan dragulj zbog kojeg mnogi misle da je „Exile“ najbolji album koji su Stounsi ikad objavili.

I to vam je, zapravo, dajdžestirana priča o Stounsima: prvo vam se smuči ono što rade van bine (njihovo druženje sa Klintonom nije rezultat neke vesele neupućenosti, nego, naprotiv, Džegerove procene da to može biti korisno), a onda, kad čujete nekoliko starih pesama, počinjete da se ponašate kao sveštenik i mrmljate: „Mik, sve ti je oprošteno“, besni i istovremeno srećni zbog saznanja da je ovo grupa koju je, jednostavno, nemoguće ne voleti.