Lakše je preživeti istorijska tumbanja nego manjak dece

Dnevnik

Za gradnju samostanske škole mesni župnik Bela Šimrak je 1906. dozvolu dobio od Kaločke biskupije, a zidanje poverio subotičkom majstoru Šandoru Melezeru, čija je ponuda bila takva da se jednostavno nije mogla odbiti. Jednospratna zgrada s tri učionice i sobama za časne sestre koštala je 77.900 kruna, ali je zdanje ostalo jedno od najmarkantnijih u naselju.

Još dok je slagana cigla na ciglu, uprava sela se sa sveštenstvom dogovorila da će ono obezbediti šestorazrednu školu i za učenike koji nisu katoličke veroispovesti, a zauzvrat dobijati godišnje 3.000 kruna pomoći. Nastava je držana na srpskom i mađarskom, sve dok se pre nekoliko decenija broj đaka srpske nacionalnosti nije smanjio toliko da su preostali morali da putuju u matičnu školu u Kanjižu. Danas ih je tek šest-sedam. Na proslavi stogodišnjice, između ostalog, igrao se i lepršavi čardaš, a za vlaške igre pobrinuo se kanjiški SAKUD „Sveti Sava“.

Popravke su bile neminovne za protekli vek. Uz pomoć opštine i mesne zajednice 1972. izgrađena je fiskulturna sala, 1986. uvedeno centralno grejanje, 1999. novcem EU sanitarni čvor i obnovljen krov, a pre nekoliko godina zamenjena je stolarija i električne instalacije. Ipak, spoljna fasada nije menjana.

Zbog negativnog prirodnog priraštaja i migracije stanovništva, u Martonošu je manje i žitelja i đaka. Rukovodilac škole Radovan Bandin veli da se za dve decenije broj učenika sa 175 smanjio na 128.

– Pokazalo se da škola može pregrmeti sva istorijska tumbanja i manjak novca, ali budućnosti joj nema bez dece – vajka se on.

Učiteljica u penziji Jelena Krstin iz Kanjiže je ovde provela prvih 12 godina svog radnog veka i za školu je vežu samo lepe uspomene.

– Tad smo nastavu na srpskom od prvog do četvrtog smo držale nas dve učiteljica, Katica Maćko i ja, a posle, kad su svi razredi spojeni, radila sam sama – priseća se ona. – Vremenom su se odeljenja smanjivala – nekad je u svima zajedno bilo tek 12 đaka – pa su ukinuta i pripojena školi u Kanjiži. Inače, u Martonoš sam zbog službe došla iz Kanjiže kao devojka, odmah posle završene Učiteljske škole, tu se udala i posle vratila u Kanjižu.

Mileva Hajder je bila direktorka kanjiške osmoljetke „Jovan Jovanović Zmaj“. Pamti Martonoš kao lepo ušuškano selo, čiji je kolektiv prosvetara, uvek mali i složan, “gajio” dobre odnose s đacima.

– Sve je bilo lepo dok je trajalo. Davno sam godinu dana kao mlada nastavnica ruskog, tad jedinog stranog jezika koji je ovde predavan, zamenjivala koleginicu Ilonu Balaž dok je bila na porodiljskom – priča ona.

Rodom Horgošanka, Ilona Balaž u Martonoš je stigla 1967, posle dvogodišnjeg iskustva u obližnjim Malim Pijacama. Učiteljsku školu je završila u Subotici, potom i Višu pedagošku, ruski je predavala sve dok nije ukinut i uveden engleski. Karijeru je završila kao učiteljica i već sedam godina je u penziji.

– Kad sam došla, bilo je zaista mnogo učenika, u nekim odeljenjima čak i po 42 – priseća se gopođa Balaž. – Nažalost, njihov se broj postepeno smanjivao, rađalo se sve manje dece, a i mladi iz sela permanentno su odlazili u gradove. Obožavala sam rad s decom, trudila se da nestašnu malo smirim, a one mirnije podsticala da budu živahniji. Prijao mi je i život na selu jer smo se svi poznavali. Posebno mi je drago kad sretnem neke svoje bivše đake, koji već imaju i unuke.

U Martonošu je Srpska pravoslavna škola postojala pre tri veka i radila do pre stotinak godina. Drevna zgrada ostala je u sklopu crkvene opštine, stavljena je pod zaštitu države kao spomenik kulture i pre petnaestak godina renovirana.

Da i sadašnji đaci poštuju patinu pokazali su svojim literarnim i likovnim radovima na temu „Moja škola“. Direktorka OŠ„Jovan Jovanović Zmaj“ Edita Biro je prvu nagradu uručila DŽesiki Besedeš, drugu Petri Feher a treću Krištofu Rekeckom.

Milorad Mitrović

Poslato 20.11.2008