Iz Iraka u Avganistan

Politika

ANALIZA VESTI

Iz Iraka, u Avganistan! Ovako bi se najkraće i najpreciznije mogla opisati strategija novoizabranog američkog predsednika Baraka Obame kad je reč o dva rata koje mu u nasleđe ostavlja prethodnik, Džordž Buš.

Ove najave, koje je davao tokom kampanje, Obama je ponovio i u prvom posleizbornom intervjuu i, razume se, dao povoda za razne analize u kojima se iznose argumenti za ovakav pristup i protiv njega, koje su, međutim, ipak u senci aktuelnije kontroverze – ko će, kao državni sekretar, biti realizator nove američke spoljne politike: Hilari Klinton ili neko drugi.

Kad je o Iraku reč, lopta nepopularnog rata je donekle spuštena na zemlju američko-iračkim sporazumom koji postavlja limit od tri godine za totalno američko povlačenje (Obama je obećavao rok od 16 meseci). Ovaj sporazum je inače, što se previđa, bio neophodan zato što mandat UN za zapadnu okupaciju Iraka ističe idućeg meseca.

Za već sedmogodišnju NATO okupaciju Avganistana, takvo ograničenje ne postoji. Za razliku od iračkog, avganistanski se smatra „dobrim” ratom. Američki i saveznički gubici tamo su znatno manji negu u Iraku, ali su zato vojni rezultati podjednako skromni.

U Avganistanu je oko četiri puta manje trupa nego u Iraku. U ovoj godini pobunjenička gerila talibana je osnažila, postala sve drskija u napadima i vlast predsednika Karzaija svela praktično samo na Kabul i još neke dobro utvrđene gradove. Ali sudeći po najnovijim diverzijama, ni Kabul više nije tako siguran.

Obamin plan je da se u Avganistan ubaci još oko 20.000 vojnika i da se tom silom talibanima zada konačan udarac. Ali pre toga morala bi da bude savladana i skepsa saveznika, koji od Obame očekuju da smanji njihovo angažovanje u ovoj „grobnici imperija”, a ne da ga poveća. Prošlog meseca, brigadir Mark Karleton Smit, odlazeći komandant britanskih trupa u Avganistanu, izjavio je da „čisto vojna pobeda nije moguća”, te da bi rešenje za konflikt moralo da bude pronađeno u pregovorima.

To kao da je poslušao nejaki avganistanski predsednik Karzai, ponudivši talibanskom vođi Mula Omaru „bezbedan prolaz” do Kabula, gde je pozvan na razgovore o miru. Omar je to odbio, pa je ova epizoda time okončana, ali ne i dileme da li je Obamina nagoveštena strategija da se do raspleta dođe upotrebom većeg štapa, umesto veće šargarepe, realna.

Povećanje broja vojnika je donekle smirilo situaciju u Iraku, ali prilike u dve okupirane zemlje su sasvim različite. Dok je u Iraku glavna stvar ono što Zapad želi – nafta – u Avganistanu je previše onoga što je nepoželjno: opijuma i heroina. Sa smirenim Irakom, Amerika obezbeđuje svoje strateške interese na Bliskom istoku, ali sa bezizglednom situacijom u Avganistanu rizikuje da se radikalizovani islam proširi i na Pakistan, drugu po brojnosti muslimansku državu sveta (165 miliona stanovnika) – i posednika nuklearnog arsenala.

U tom kontekstu voše nego zanimljivu ocenu dao je Zamir Kabulov, ruski ambasador u Kabulu, prekaljeni KGB veteran u avganistanskoj prestonici tokom devetogodišnje sovjetske okupacije. „Oni su već ponovili sve naše greške”, rekao je Kabulov u prošlomesečnom intervjuu „Internešenel herald tribjunu”, dodajući da sada „prave sopstvene, na koje ne polažemo autorska prava”.

Po Kabulovu, Amerikanci su, kao i Sovjetski Savez, potcenili otpor i podjednako nisu razumeli „iritirajući alergiju” koju Avganistanci imaju prema bilo kojoj stranoj okupaciji. I sovjetska i američka glavna greška, po njemu, jeste u tome što se nisu zadovoljili samo promenom režima i brzo se povukli.

Malo je zato izgleda, smatra ruski ambasador, da bi NATO sa 60.000 vojnika mogao da uspe u onome što SSSR nije mogao sa 140.000.

Da li je to neko lepo objasnio Baraku Obami?

Milan Mišić

[objavljeno: 21/11/2008]