Kad pošteni građanin nađe punu torbu para

Politika

Iako se na prvi pogled čini da ste zalutali u jednu od onih serija o agentima FBI, u zgradi Policijske uprave za grad Beograd, u Bulevaru despota Stefana, ni izbliza ne vlada atmosfera poput one iz visokobudžetskih američkih produkcija. Mada vam iznad glave „lebdi” metalna konstrukcija za sletanje helikoptera dok se šetate komandno-operativnim centrom (KOC) beogradske policije, ne prestaje da vas prati osećaj sličan onome koji imate kada se nađete ispred bankarskih šaltera. I dok vas sprovode hodnicima sa gumenim podovima, kroz senzorska vrata koja vas sama propuštaju,imate utisak kao da gledate scenu iz nekog naučnofantastičnog filma.

Kada su se otvorila vrata kancelarije na drugom spratu, predusretljivo nas je dočekao Zoran Grozdanović, pomoćnik načelnika KOC-a, koji nam je srdačno izašao u susret i ispričao najzanimljivije priče sa posla, koji tim „mupovaca” sa njim na čelu obavlja.

– Poziv stigne na 92, operativac, najčešće je to koleginica, preusmerava na radio-stanicu, takozvanu Avalu, koja potom obaveštava kolege na terenu. Posle izlaska na mesto događaja, ekipa se javlja šefu smene, koji zatim odlučuje šta dalje treba činiti. Kada je reč o pozivima koji se tiču zalutalih mačića, oni se svakako ne prosleđuju šefu smene – kroz smeh objašnjava načelnik Grozdanović.

Godišnje, na broj 92 stigne milion poziva, od toga je 50 odsto pogrešnih ili zlonamernih. Najveći broj ovih zlonamernih poziva stigne sa teritorije Kosova i Metohije, a oni imaju za cilj da bespotrebno ometaju rad operativaca. Javljaju se i razni „čudaci”, ali ljudi koji svakodnevno rade ovaj posao imaju iskustva i dobro znaju da ih prepoznaju. Takođe, srednjoškolci u jeku pismenih vežbi anonimno dojavljuju da su postavljene bombe i ekipe su u obavezi da na svaki takav poziv izađu na teren. Direktor škole donosi odluku o tome da li će evakuisati đake ili neće, međutim u 90 odsto slučajeva srednjoškolci napuštaju svoje učionice, dok god kontradiverzione ekipe MUP-a obavljaju svoj posao.

Na pitanje da li imaju iskustva sa neobičnim prijavama, načelnik Grozdanović odgovara:

– Ukoliko mislite na slučajeve „tašta prebila zeta” i „čovek ujeo psa”, toga nema. Ali je zato u julu pošteni nalazač prijavio da je našao kesu punu para. Ispostavilo se da taj novac ne samo da je bio lažan, već je očigledno bio odštampan na prostom papiru, a zaboravila ga je ekipa koja je na tom mestu snimala muzički spot – izdvaja načelnik ovaj slučaj.

Sama prostorija KOC-a zaista podseća na one iz američkih serija o agentima FBI. Ekrani na kojima se vide svi mostovi i važnije raskrsnice u Beogradu, ogroman video-bim gde se prikazuju događaji velikog rizika, poput fudbalskih derbija i slično, upotpunjuju osećaj u policijskom centru poznatijem kao „92”. U toj prostoriji se obično, ukoliko okolnosti to zahtevaju, formira krizni štab koji prati i kontroliše situaciju.

Sami operativci, većinom devojke, ljubazni su i zadovoljni time što rade.

– Obožavam svoj posao, prepun je raznih dešavanja, ne bih mogla ni da zamislim da radim nešta drugo – osmehuje se Jasmina u plavoj uniformi.

Između ostalih, ekipi KOC-a posebno će ostati u sećanju neobičan događaj sa kozama koji se letos dogodio na Bežanijskoj kosi.

– Jedne noći nas je iznenadio poziv bivšeg kolege koji nam je rekao da prisustvuje nesvakidašnjoj situaciji. Stado koza ležalo je na autoputu, a nigde u blizini nisu mogli da nađu njihovog vlasnika. Koze su jednostavno zaspale na asfaltu. Načelnik je odlučio da se „neodgovorni pastir” odmah pronađe, a za to vreme policajci su čuvali životinje od eventualnih naleta vozila – priča jedna od devojaka koje rade u KOC-u.

Srećom po koze, sve se završilo na najbolji mogući način.

Dragana Krstić (Politika.Zip)

[objavljeno: 21/11/2008]