Podele su zlo svih zala

Večernje novosti

Petar Sarić

ROMANSIJER, pesnik i dramski pisac sa Kosova i Metohije Petar Sarić, koji živi i piše u Brezovici na Šari, objavio je u 100. kolu Srpske književne zadruge roman „Sara“. Na početku se govori o deobi braće Vukotić. Deobe, bez kojih kao da ne umemo da živimo, zlo su svih zala.

* Pišete o tragičnim ideološkim podelama našeg naroda u prvoj polovini 20. veka. Postoje li još takve dramatične podele u našem narodu koje nas određuju i na početku 21. veka?

- Pitanje je toliko naše da bi trebalo da je, nama, na njega najlakše odgovoriti. Ali u isto vreme, i u istoj meri, mi ne nalazimo taj odgovor. Kad bismo ga našli, pitanje se, tako ucelo, ne bi odnosilo na nas, ne bi bilo toliko naše. A naše današnje deobe ne liče onim o kojima nešto znamo; zbunjeni, srećemo ih tamo gde ih dosad nije bilo; izgubljeni, ne možemo da ih prepoznamo; postiđeni, zamuckujemo izgovarajući njihova imena. Potraje li ovako, od jedne države biće ih toliko koliko zemaljskom vlastodršcu bude potrebno; i isto toliko naroda; i isto toliko jezika; i isto toliko pisama, i isto toliko crkava... I sve tako dok nas, hazarski, ne bude bilo.

* Kako žive i rade srpski pisci na Kosovu i Metohiji?

- Žive, ispraćaju dan za danom, zajedno sa svojim narodom. A to znači drukčije no gde drugo. Između suze na licu nekog ratara ili čobanina, na primer, i jednog intelektualca nema razlike. A to za pisca može biti i opasno, jer, pritisnut i onemogućen, ne uspeva da se izvuče ispod ponjave pod kojom se legu mnoge naše patetične zablude. Ima kuknjave koja je, kao i sve preglasne reči, sklona da se okrene protiv same sebe, da se poistoveti s pretvaranjem i prenemaganjem. Retki su pisci koji danas žive na Kosovu i Metohiji, kao i oni koji s daljine pišu o Kosovu, koji uspevaju da odole toj opasnosti.

* Kada vam je bilo najteže i da li ste pomišljali na odlazak?

- Bilo je teško onda kad je svaki korak preko kućnog praga vodio u neizvesnost i beznađe, kad se konačilo u podrumima; bilo je teško učestvovati u razgovorima s žiteljima Sirinićke župe koji su, u jednom trenutku, bili spremni na kolektivno iseljenje poput onih iz Prizrena, Sredske, Srpskog Babuša... I Siriniću je bio dovoljan nevidljivi mig pa da se svrsta u jednu kolonu, kao što je za pokretanje snežne lavine dovoljan lepet ptičjeg krila. Bilo je teško pristati da te štite oni (UNMIK-NATO) koji su za Albance bili oslobodioci a za nas Srbe okupatori; a moralo se pristati, jer isti ti vojnici i policajci,

koji su više podstrekavali nego onemogućavali zločine nad Srbima i nealbancima i time presudno uticali na njihovo iseljenje, sačuvali su mnoge srpske glave. Verujem, i moju. Na ovim prostorima, ni u ratu ni u miru, ne pamti se takvo licemerje, takvo moralno poniženje: doveden si dotle da moraš prihvatiti da te štiti onaj koji ti je razorio zemlju i okupirao njeno duhovno i istorijsko središte!

* Da li su se neki vaši prijatelji vratili poslednjih godina?

- Tamo (u gradovima i selima) gde ima Albanaca nema mesta, ni povratka Srbima. I danas u mešanim sredinama avetinjski štrče zidine spaljenih srpskih kuća. Te kuće, zidane nepečenom ciglom, i da nisu spaljene, ne bi mnogo bolje izgledale pored najrazličitijih raskošnih albanskih građevina. Prolaznik, bilo koji da je, mora da se upita otkud Albancima toliki novac kad nigde nijedna fabrika, kojih je bilo u svakom gradu i većem selu, ne radi? I čemu služe ta blistava zdanja kad i množina Albanaca živi u bedi? I, kako je moguće da pred takvim kontrastima raskoši i bede takozvana međunarodna zajednica zatvara oči i uši nastavljajući da, slepa i gluva, veliča svoju pravdu, svoje zakone i svoju demokratiju? Šta se to, danas, događa sa svetom?! Nažalost, ne znam nijednog srpskog pisca koji se vratio na Kosovo.

* Sarađujete li sa albanskim piscima i da li se pojavljujete u albanskim medijima?

- Niti sarađujemo, niti se družimo sa albanskim piscima; niti se pojavljujemo u albanskim medijima. Na nesreću, to je još tako. A da bi se tu nešto promenilo, zavisi pre svega od albanskih pisaca. I medija. Iz grmena velikoga, prema Njegošu, nije trudno izaći, ali je teško, ili nemoguće, razvaliti obruč onog malog. Svakog albanskog pisca, koji bi uspeo da se oslobodi okova separatizma i mržnje, danas kad se ujedinjuju i oni koji o tome do juče nisu ni sanjali, dočekala bi moja pružena ruka. Za to su, zasad, mali izgledi. Kad sam bio utamničen u Gnjilanu, na primer, nijedan albanski kolega nije zatražio moje oslobađanje. A podosta je, verujem, mojih nekadašnjih prijatelja koji bi to, kad bi smeli, rado učinili.

KOMAD VEDROG NEBA

* ŠTA za vas znači to što ste prvi srpski pisac sa Kosova i Metohije koji je, posle Grigorija Božovića („Pripovetke“ iz 1926. i 1940. godine), objavljen u čuvenom Kolu SKZ?

- Biva važnije mesto sa koga govoriš od onoga šta govoriš, ko govori i kome govori. Prepoznatljivi znak Srpske književne zadruge, što ga je nacrtao Jovan Jovanović Zmaj, postao je simbol s kojim se retki mogu pohvaliti, i iza koga, od 1892. godine, stoje najznačajnija dela, i imena, moderne srpske književnosti. Plavo kolo SKZ-a je prozor sa koga, evo sto godina, gledamo komad vedrog neba.

GNJILANSKI ZATVOR

- Kad kažem da je bilo teško, to nikako ne znači da je danas lako. I danas su Sirinićka župa, Orahovac, Velika Hoča, Šilovo... daleka usamljena ostrva koja u svako vreme, danju i noću, mogu da zbrišu urnebesni talasi. Srbija je naša jedina luka spasa, ali ona je još previše daleko, a ponekad nam se učini da se udaljava. Ali verujemo da ćemo, poput brodolomnika, jednog dana pristati u svoju luku. Pa ipak najteže mi je bilo u Gnjilanskom zatvoru. O tome još nisam spreman da govorim. I ranije, a naročito tada, pomišljao sam na iseljenje. Skrivajući tu pomisao i od svoje žene i od dece, nekad i od sebe, svaki put sam odustajao.