Hrana bez glutena retka i skupa

Novosađanka Jelena Jerković u julu je saznala da njen petogodišnji sin Todor i ona boluju od celijakije, alergijskog oboljenja zbog kojeg do kraja života ne mogu da koriste namirnice koje sadrže gluten. Da su joj ovakvu dijagnozu uspostavili bilo gde u svetu, za Jeleninu porodicu to ne bio bio veliki problem. Nažalost, u Novom Sadu može da se kupi malo namirnica koje ne sadrže gluten, a još manje ih je obeleženo kao bezglutenski proizvodi. U Udruženju obolelih od celijakije primorani su da hranu stalno šalju na analizu kako bi bili sigurni da ne sadrži gluten. A analize koštaju…

Do Todorove pete godine Jelena nije posumnjala da sa Todorom nešto nije u redu. Kao beba je slabije napredovao, ali u granicama normalnim za njegov uzrast, kasnije je bio malo sitniji u odnosu na drugu decu, ali bilo kakvih simptoma oboljenja nije bilo. Da nešto nije kako valja posumnjala kada je počeo sve češće da se razboljeva.

- Počelo je s osipom koji mu je izbio po telu. Dobili smo lek protiv alergija, i to prošlo. Međutim, ubrzo smo opet bili u bolnici zbog oticanja zglobova. Uradili su mu sve imunološke analize i ispostavilo se da je sve u redu. Tek posle toga provereni su mu transglutamini i utvrđeno je da boluje od celijakije – priča Jelena.

Kako su iz njegove ishrane automatski isključene sve namirnice koje sadrže glutamin, njegovoj majci je rečeno da Todor mora da se podvrgne biopsiji tankog creva kako bi dijagnozna bila potvrđena. Ubrzo je saznala da je ovaj izuzetno neprijatan hiruški zahvat neophodan da bi njen sin imao pravo da jedino brašno koje može da jede dobija na recept.

- To je mešavina pirinčanog, heljdinog i krompirovog brašna, koje koristimo da bismo pravili hleb. Kilogram tog brašna je 800 dinara, što znači da za deset kilograma moramo da platimo 100 evra – kaže naša sagovornica.

Pošto je u julu kada je saznala da je obolela bila trudna, a sada doji, Jelena ne može da se podvrgne tom zahvatu, pa brašno za sebe mora da kupuje. I ne samo brašno…

- Pored hleba, veliki broj industrijskih namirnica sadrži gluten kao podlogu za aditive. Tako smo primorani da kupujemo uvozne proizvode koji su veoma skupi (malo pakovanje keksa staje 300 dinara), ili da uzimamo nešto jeftinije domaće proizvode kojih je veoma malo, ali su takođe i do pet puta skuplji od onih sa glutenom. Kesica štapića košta 100 dinara, dok su oni sa glutenom 20 – kaže Jelena.

Uz pomoć članova Udruženja, korak po korak, učila je kako da sprema hranu, šta sme, a šta ne sme i taman kada je pomislila da je ovladala situacijom u kojoj se našla, suočila se sa novom preprekom. Odlazak u vrtić…

- Todor kao i druga deca obolela od celijakije, ne moe da jede hranu koja se sprema u vrtićima. Da se ne bi osećao drugačije i izdvojen iz kolektiva, trudim se da mu kod kuće pripremim jelovnik sličan onom koje dobija u predškolskoj ustanovi. Ako oni tamo jedu paštete i hleba, kupim mu paštetu koja ne sadrži gluten i namažem na njegov hleb, i to ponese. Iako ga vodim kući da ruča, ima roditelja koji su se dogovorili sa šefom kuhinje da za njihovu decu odvoji povrće i meso pre nego što stavi začine – kaže Jelena.

Priznaje da joj je najteže da Todoru obezbedi čokoladne poslastice, jer ih ima veoma malo i izuzetno su skupe. Ipak, dok je u vrtiću, može da kontroliše njegovu ishranu. Kada krene u školu, na ekskurzije, biće teško obezbediti količine hrane za put od tri ili pet dana.

Za razliku od Novog Sada i Srbije, u zemljama razvijenim od naše, bezglutenska hrana je dostupnija i jeftinija.

- I ovde se situacija menja. Ima proizvođača koji su uveli linije novih proizvoda bez glutena, što je nama neizmerna pomoć. Naravno, bilo dobro kada bi ih bilo više i kada bi bili jeftiniji – završava Jelena.

L. Niković

Poslato 04.01.2009