Buš uz Izrael, Obama ćuti

Politika

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 4. januara – Nekoliko desetina demonstranata okupilo se juče u Čikagu – blizu kuće Baraka Obame. Cilj im je bio da novoizabranog predsednika SAD podstaknu da se izjasni o najnovijoj tragediji na Bliskom istoku, ali juče nisu uspeli u tom naumu.

Iako je stekao slavu vrsnog retoričara, spremnog i na munjevite komentare, Obama je procenio da je, u ovom slučaju, bolje da ćuti. Nije ni zucnuo povodom tekuće žestoke intervencije Izraelaca u palestinskom pojasu Gaze.

Štab novoizabranog predsednika lakonski saopštava da je problem u nadležnosti još vladajućeg Džordža Buša. U nadležnosti odlazećeg šefa Bele kuće su i druge stvari, ali je Obama o njima već izneo reformatorske ambiciozne planove, pogotovu za oporavak uzdrmane ekonomije.

Njegovo ćutanje o Gazi možda najviše govori o tome koliko je bliskoistočna kriza, uprkos njenom hroničnom karakteru, sada nova vrsta dalekosežne kombinacije regionalnog i globalnog izazova. U istom košu su velika ljudska stradanja, savest čovečanstva, najistrajniji postojeći međunarodni front, testiranje sposobnosti međunarodne zajednice da zaustavi masovno i masivno uništavanje, isprobavanje efektivnosti Amerike u vreme njenog delikatnog prenosa vlasti…

Poznavaoci slute da Obama ne želi da se opeče i pre nego što preuzme vlast (20. januara) a da istovremeno, kako danas sugeriše „Njujork tajms”, sebi ostavi prostor za mirotvorno delovanje, kako je nagoveštavao u izbornoj kampanji. Kad je pogoršanje veliko, i malo poboljšanje predstavljalo bi uspeh…

Ali – koliko ljudi treba da glavom i imovinom plati takvu računicu? Neće li svekolika stradanja opet biti neuporedivo veća od dostignuća željenog a iznova kratkotrajnog smirivanja? Zagonetke ne izgledaju preteške za odgonetanje: odgovor na prvo pitanje je – žrtava i razaranja biće još više, a na drugo – vrlo verovatno.

Prema ovdašnjim informacijama aktuelnosti i iskustva, poduža je lista razloga za „beskonačnost” drame. Sledi pokušaj da se ona sažme:

1. Ni Izrael ni Hamas ne pokazuju želju da se međusobno priznaju, 2. Vašington, ko god da mu je na čelu, neće podržati nijedno rešenje koje nije u prilog njegovom bitnom savezniku Izraelu, 3. Propao je prošle godine u Anapolisu dogovoreni mirovni plan (kao i mnogi prethodni pokušaji), 4. Nijedna dosadašnja vojna i diplomatska akcija nije „dovela u red” Bliski istok čija se kriza u međuvremenu proširila, 5. Potencijalna palestinska država sastojala bi se iz dva dela (pojasa Gaze i Zapadne obale) koji su međusobno razdvojeni izraelskom teritorijom, 6. Ni na vidiku nije rešenje za ključno pitanje – status Jerusalima, 7. Nema jedinstva ni među Palestincima – Hamas upravlja Gazom a Fatah Zapadnom obalom, 8. Arapske države su u procepu između pomoći „braći”, uočene oružane nadmoći Izraela i zebnji od širenja uticaja šiitskog Irana na račun njihovih vladavina s većinskim sunitskim krilom islama, 9. Posle američke vojne intervencije, i Irak je dobio šiitsku vlast, koja „balansira” između verske srodnosti sa Iranom i pripadnosti zajednici Arapa, 10. Amerika i Izrael kategorišu Hamas kao terorističku organizaciju, iako je osvojila većinu glasova na palestinskim izborima, održanim u skladu s Bušovim projektom o širenju demokratije na Bliskom istoku, 11. Finansijska kriza je dobila prioritet, kako u posvećivanju domaćim iskušenjima, tako i u međunarodnom dogovaranju, 12. Oživljeni su nuklearni strahovi, pogotovu posle zaoštravanja između Indije i Pakistana, regionalnih sila sa atomskim bombama, koje, smatra se, već poseduje Izrael, dok se njihovoj proizvodnji približava Iran, 13. Znatno je opala moć Vašingtona (naročito zbog neopravdane, kako se pokazalo, invazije na Irak) za konstruktivno rešavanje međunarodnih kriza, 14. Nije uspostavljen efikasan globalni mehanizam za rešavanje ni starih a kamoli izazova nove vrste, koji su međusobno povezaniji nego ikada.

Ispostavilo se sinoć da ni u Savetu bezbednosti UN nema saglasnosti o neophodnim dejstvima u slučaju Gaze. Libija je podnela predlog rezolucije kojim se, u ime Arapske lige, tražio prekid vatre, ali mu se najizričitije suprotstavila Amerika, zamerajući što se ne pominju Hamasova raketiranja izraelske teritorije pa da se stoga ne obezbeđuje „trajan i održiv prekid vatre”. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun je takođe apelovao da se prekinu neprijateljstva i poštede nedužni civili…

Buš je prethodno potvrdio podršku Izraelu i za novu fazu krize optužio Hamasove „teroriste koje podržavaju Iran i Sirija”. Nazire se, ipak, prostor za dogovor: gotovo svi akteri traže postavljanje međunarodnih posmatrača koji bi kontrolisali eventualni prekid vatre. Ostalo je nejasno – ko bi, kada i s kakvim stanjem „na terenu” sastavio misiju sa zadatkom koji izgleda „vrlo rizičan” u sadašnjim okolnostima. Mogućni organizatori se traže u EU, kao i „umerenim” islamskim zemljama čiji autoritarizam i partnerstvo sa SAD odudara od saosećanja masa s Palestincima.

Ovdašnji mediji su pružili priliku da se iskažu, bar donekle, palestinski predstavnici i njihovi simpatizeri. Oni su govorili da je u Gazi na delu „genocid” i kritikovali neodlučnost Saveta bezbednosti UN.

Izraelci tvrde, pak, da samo žele da neutrališu agresivnost Hamasa. Komentatorima, ovde bar, nije sasvim jasno šta želi Tel Aviv, i podsećaju da dosad nijedna akcija, ni vojna ni diplomatska, nije rešila problem koji istrajava već punih 80 godina (moderne istorije). Pojedinim hroničarima se čini da se novosti, u već viđenom, svode – na uvećavanje broja žrtava raznih jednostranosti. Dok Buš još priča, a Obama ćuti...

M. Pantelić

[objavljeno: 05/01/2009]