Tha Carter III

Popboks

(Universal/Multimedia)

Šest meseci nakon što je šesti album najboljeg repera na svetu bestidno pokorio top liste kao skoro ni jedan drugi hip-hop stvaralac u pisanoj istoriji, pravi je trenutak da se hladne glave proceni njegova stvarna važnost

Uroš Smiljanić

Wayne Carter je čovek ekstrema, barem je to jasno. S jedne strane, njegovoj tvrdnji da je najbolji reper na svetu (koju će i na ovom albumu prkosno ponoviti) težinu će dati doskorašnji šampion Jay-Z, koji gostovanjem u pesmi Mr. Carter ohrabruje naslednika da ide dalje i bude tvrđi nego što je on ikada bio.

Sa druge strane, Wayne je reper koji prkosno odbija da se takmiči i svoju najboljost dokaže u direktnom sukobu sa rivalima. Ne samo da je njegov stil spoj dementnog mumlanja i dadaističke glosolalije, kao da je pokojni ODB ustao iz groba i pokušava da se seti kako se repuje, već mu je i sam sadržaj stihova često lišen značenja.

Zavodljivost hip-hop lirike uvek je bila u klizanju značenja između nivoa pojavnog, impliciranog, naslućivanog i samo zamišljenog, sve uz neprekidnu ritmičku i fonetsku igru. Wayne ovu formulu dovodi do ekstrema, izlazeći sasvim na drugu stranu: njegovi stihovi možda zaista više ne znače ništa. Na kraju krajeva, njegova ultimativna battle filozofija je ’ja ne slušam tvoje ploče’ – jedno gotovo budističko probijanje ograde borilišta i presecanje gordijevog čvora samozadovoljnim sleganjem ramena.

A opet... a opet, pored sve svoje frivolnosti, Wayne Carter je daleko od ispraznog, čak i od prizemnog izvođača. Kao nindža koji protivnika napada iz potaje, sa strane na kojoj ga niko nije očekivao, Wayne će slušaoca bez napora oboriti s nogu kada kroz bujicu gotovo slobodno asociranih stihova slatkog besmisla proseče nekom britkom, sjajnom figurom.

Ne verujete? Slušajte Dr. Carter na kojoj preko Swizz Beatzovog savršenog jazz groovea Wayne dosledno izvodi duodramu gde, u ulozi umornog lekara spasava život posrnulom hip-hopu. Ovo su trenuci u kojima se setimo da je Carter, za razliku od manje uspešnih kolega koji su karijeru započinjali kao dileri i obijači, prvo bio dete-glumac u školskoj dramskoj sekciji a da je diskografski aktivan izvođač od svoje petnaeste godine.

Ili, slušajte Tie My Hands gde ćete čuti jednu od najiskrenijih i najelegantnijih priča o uraganu Katrina koji je uništio Wayneov rodni grad. Da je rođen u nekoj drugoj porodici, Wayne bi bio romanopisac ili esejista, koji bi verovatno istovremeno pisao čitave tomove fonetske poezije sastavljene samo od nabacanih slogova bez značenja.

Tha Carter III je ploča na kojoj su Wayneovi ekstremi u punoj snazi. Sa jedne strane su bezvezni televizijski hitovi poput monstruoznog Lollipop, autotuneom pokretanog pop komadića koji ne bi mogao biti plići ni da je urađen u dve dimenzije, ili nešto dostojanstveniji Kanye Westov bit za Comfortable koji podseća na razvodnjenije momente fanka 70-ih.

A Milli

Sa druge strane su monstruozni groove genijalno minimalne A Milli u kojoj producent Bangladesh još jednom potvrđuje zbog čega je u ratu zapada i istoka pobedio jug a Wayne zvuči kao da baulja po studiju sa mikrofonom zarivenim direktno u larinks, ili prefinjeno dementna Phone Home. Na sredini je Mrs. Officer koja je fantastično pametna pesma, ali sa fantastično iritirajućom muzikom.

Tha Carter III je takav: red čistog mačevalačkog savršenstva, red filera, red prave emocije, red opscene ispraznosti.

Zašto je onda ovo važna ploča?

Zato što je ona samo kap u okeanu Wayneove radoholičarske hiperprodukcije koja je između dva albuma izbacila nekoliko desetina mikstejpova sa različitim saradnicima. Zato što je pokazala da ni kašnjenje sa izlaženjem ni obilato curenje pesama po miksevima i Internetu nije moglo da je spreči da proda skoro tri miliona komada za pola godine. Zato što je pokazala da Wayne u istom dahu može da bude odan tradiciji (videti omot koji odaje poštu Nasu i Biggieju, slušati posvete Martinu Lutheru Kingu) ali i da je duhovito dekonstruiše (Mrs. Officer). Zato, konačno, što je ona samo stanica u razvoju skupa različitih ličnosti koje prebivaju u umu Waynea Cartera. Neke od tih ličnosti su, izgleda zaista glupe ali neke su, istovremeno genijalne. Balans i ravnoteža nikada nisu delovali ovako napeto, a Carter se sigurno smeje dok gleda kako čitav svet fetišizuje proizvod koji je za njega samo priručno pakovanje za neke od njegovih (dobrih i loših) ideja.

Idemo dalje.