INTERVJU Jovana Stipić: Žene su mnogo strastveniji partneri od muškaraca

Nacionalni građanski

Mladu glumicu Jovanu Stipić mnogi će verovatno najpre prepoznati po provokativnoj ulozi u filmu "Čarlston za Ognjenku", ali i po jednoj od glavnih uloga koju tumači u filmu "Miloš Branković". Uz napomenu da je diplomirala glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Petra Banićevića, Jovana Stipić je više puta pohodila teatarsku scenu, osetivši aplauz i ushićenje pozorišta i pozorišne publike. Letos je atraktivna glumica bila i domaćin noćnog programa na televiziji "Avala" oprobavši se u ulozi voditeljke, a nedavno je imala premijeru drame "Painkillers" na Kamernoj sceni SNP-a, čime i počinje priču za naš list.

"To je tekst Nede Radulović u režiji Ive Milošević. U pitanju je priča o ženama u ranim srednjim godinama koje se snalaze u potrošačkom načinu života, u kome nemamo vremena da se bavimo duhovnim stvarima. Usudiću se da kažem da je to jedna ženska priča. U komadu se pojavljuju tri ženska lika i jedan muški. Predstava pre svega podstiče da dobro porazmislimo kako želimo da živimo."

Iako ste često na daskama koje život znače, ovdašnje filmadžije su vas tek nedavno otkrile?

– Iza mene je film "Žurka" Aleksandra Davića, a onda je usledio "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića i to je jedna od mojih čarobnijih priča. Snimanje je za mene trajalo četrdesetak dana, raspoređenih u četiri meseca, i snimali smo po celoj Srbiji. Igrajući s toliko žena, shvatila sam da su one mnogo strastveniji partneri, a moram priznati da sam se na početku malo uplašila kada sam shvatila da će tu biti uglavnom žene. No, to je ispalo jako dobro jer film govori o strastima, ljubavima... To je zasad moj najlepši posao u životu, gde sam se najbolje osećala i uživala, provodila i mukotrpno radila. Volim takve poslove kada osećam da sam dotakla neki zenit. Posle toga sam snimila film o Milošu Brankoviću u režiji Nebojše Radosavljevića. To je jedna urbana beogradska priča i sasvim drugačiji film od prethodna dva.

Oprobali ste se i kao voditeljka. Privlači li vas još uvek taj posao?

– Proteklog leta sam na TV "Avala" bila domaćin noćnog programa. Radoznale sam prirode i zanimalo me je kako ću se snaći, ali sam shvatila da me voditeljski posao ne privlači. Osećala sam se kao provodnik jer tekstove nisam pisala ja, već sam ih čitala s idiota i osećala sam se kao spiker. Ne kažem da je to loš i nezanimljiv posao, ali za mene to nije dovoljno.

Jedna ste od ovdašnjih glumica koja se našla na naslovnoj strani "Plejboja". Kako su vaši najbliži reagovali na odluku da se slikate?

– Kada sam dobila ponudu, moja prva intimna reakcija bila je: "Da, ovo je vrlo uzbudljivo i ja želim to da uradim!". Pozvala sam potom svoje roditelje i sestru i sve troje su mi rekli da nemaju problem s tim i da to uradim ako želim. Bilo mi je važno da nikoga iz svoje bliže okoline ne povredim tim svojim hirom, da to tako nazovem. To slikanje meni kao glumici nije koristilo i nisam ni mislila da će mi na taj način koristiti, a da li mi je uopšte koristilo – ne umem ni danas da kažem. Često su do mene dolazile negativne reakcije od ljudi s kojima radim i od poznanika. Ova sredina ne reaguje dobro na tu vrstu akrobatike, vrlo je zatvorena i patrijarhalna. Nikad nisam imala priliku da me publika zbog nečega osuđuje i ne voli, slikanje za "Plejboj" mi je baš to donelo, što dotad nisam osetila.

Asistent

Jovana je skoro deset godina radila u "Savezu gluvih i nagluvih", gde je s gluvonemom decom izvodila pantomimske predstave. "Ta deca imaju fantastičan osećaj za scenski pokret, vrlo su fizički obrazovana. To sam radila s profesorom Klemencom, kojem ću biti asistent na Umetničkoj akademiji. Nakon desetak godina rada s njim pozvao me je da mu budem asistent. Još se upoznajem s tom decom i sistemom rada, nadam se da ću uskoro i postati asistent. To je moja druga ljubav, pored glume", kaže glumica.