Zaboravljena golgota žitelja sela Smoluća

Politika

Od našeg dopisnika

Bijeljina – Ako je verovati nazivu filma „Lepa sela, lepo gore”, onda je Smoluća bila veoma lepo selo. Pre rata najveća mesna zajednica u opštini Lukavac, u Federaciji BiH, danas kao da ne postoji. Samo ruševine i zgarišta koji podsećaju da je nekad ovde bilo života. Nakon 1992. godine kada se posle osamdesetodnevne opsade više hiljada meštana ovog sela zajedno sa proteranim stanovništvom Potpeći i Tinje rasulo po celom svetu, Smoluća je potpuna porušena i spaljena. Ostala je upokojena na jednom od najvećih stratišta srpskog naroda u toku proteklog rata u BiH.

Godinama posle rata Smolućani pokušavaju da reše problem uništene imovine u jednom od najvećih srpskih sela sa oko 965 domaćinstava i više od četiri i po hiljade stanovnika. Uzalud predratni stanovnici pokušavaju da se vrate, obnove uništeno, uzalud upućuju zahteve opštinskoj vlati, entitetskim i državnim organima… S druge strane je samo tišina.

Dušan Trifković, jedan do predratnih meštana Smoluće, danas nastanjen u Bijeljini, kaže da je izgubio svaku nadu za povratak ili nadoknadu pričinjene mu štete. „Imao sam sedamdeset dunuma zemlje, pet kuća sa četiri sina, a sada je sve porušeno do temelja. Šuma sasečena, njive zarasle. Sve manje je nade da ćemo dobiti kakvu nadoknadu za tu štetu. Teško mi je kada dolazim ovde i vidim ova zgarišta, a ne možeš da ne dođeš. Vuče rodni kraj”, priča osamdesetogodišnji Dušan.

Ništa manja nije ni muka Aleksandra Jovanovića, predratnog trgovca u Smolući. „Imao sam kuću i trgovinu u Smolući, a u Lukavcu stan. Sada nigde ništa, ostale su samo ruševine. Duša me boli kada dolazim ovde. Teško je, ali šta mogu, ne mogu iz ove kože. Tamo, u Semberiji, napravio sam nešto kuće, ali kad nisam u Smolući za mene je sve tuđina”, veli kroz suze ovaj sedamdesetpetogodišnjak.

Predratni meštani Smoluće tvrde da su odmah po završetku rata hteli da se vrate i nastave život, ali nisu dobili odobrenje lokalne vlasti u Lukavcu.

„Ni danas, četrnaest godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, niko od vlasti, ni sa državnog ni sa entitetskog nivoa, ne nalazi za shodno da se pojavi, a već deset godina ih pozivamo i pokušavamo da rešimo pitanje našeg povratka. Ako već ne žele da se Srbi ovde vrate, onda da nam bar nadoknade štetu za uništenu imovinu”, kaže Ratko Mitrović.

I Slobodan Trifković optužuje lokalne vlasti za opstrukciju povratka u ovo selo. „Slobodno mogu da kažem da federalne vlasti nisu zainteresovane za povratka Srba u Smoluću, jer je reč o bogatom selu koje leži na uglju. Oni to znaju i na sve moguće načine opstruišu naš povratak. Njihov cilj je da od Srba iz ovog sela jeftino kupe zemlju i dokopaju se rudnog bogatstva. Nisu tačne njihove priče kako mi nismo zainteresovani za povratak, naprotiv. Ako nam to već ne dozvoljavaju, neka nam nadoknade štetu, jer kada smo 26. avgusta 1992. godine proterani iz Smoluće ostale su naše netaknute kuće, bežali smo glavom bez obira, a danas su to samo ruševine. Neko valjda mora za to da odgovara i da namiri štetu. Na šta ovo danas liči. Pre rata smo imali asfalt, dve škole, dva doma kulture, ambulantu, kasarnu, poštu... Danas ništa, samo korov. Nema više Smoluće”, kaže rezignirano Trifković.

Prema rečima predsednika regionalnog Udruženja izbeglih i raseljenih Srba koji sada žive u Bijeljini, na području Tuzlanskog kantona ima još 8.200 porušenih objekata čiji su vlasnici proterani Srbi.

„Mi smo na vreme uputili dopis predstavnicima opštine Lukavac, Ministarstvu za ljudska prava i izbeglice BiH, resornom federalnom ministarstvu da dođu i vide muku i jad ovih ljudi. Nažalost, kao i mnogo puta do sada, niko se ovom pozivu nije odazvao”, kaže Stefanović.

U Ministarstvu za izbeglice i raseljena lica RS ističu da je na nivou BiH za povratak Srba u Smoluću izdvojeno svega 100.000 konvertibilnih maraka, što predstavlja kap vode u moru. Iz toga je vidljivo da se povratak, za koji se federalne vlasti toliko zalažu, u Smolući uopšte ne sprovodi.

Drago Vuleta, pomoćnik ministra za izbeglice i raseljena lica RS, kaže da je krajnje vreme da se sistematski i planski počne rešavati problem povratka Srba u Federaciju BiH i dodaje da je Republika Srpska znatno više učinila za povratak Bošnjaka i Hrvata u Federaciju BiH.

„Mislim da bi u narednom periodu pitanje povratka trebalo rešavati po sistemu reciprociteta, jer nije normalno da RS izdvaja sredstva i pomaže povratak Bošnjaka i Hrvata, dok se u drugom entitetu po svaku cenu opstruiše povratak Srba.”

-----------------------------------------------------------

Potomci se rasuli širom sveta

I dok čekaju da se vlasti u Federaciji BiH smiluju i učine nešto za njihov povratak, za obnovu imovine ili da bar nadoknade učinjenu štetu, Smolućani svake godine parastosom za sedamdeset boraca i civila koji su poginuli tokom osamdeset dana opsade ovog sela paljenjem sveća na porušenim predratnim grobljima brane Smoluću od zaborava. Kažu, najteže im je da se pomire sa činjenicom da njihovi potomci, koji se se rasuli širom sveta, nikada više neće doći na svoju dedovinu i da će Smoluća zauvek ostati upokojena.

Suzana Rađen-Todorić

[objavljeno: 22/06/2009]