Potrebno nam je još pozorišta

Blic

Filmski reditelji osim Gorana Markovića ne žele ili ne stižu da gledaju pozorišne predstave. Nikada privatna poznanstva nisam koristio za poslovne kontakte i teško će me neko zateći kako vučem reditelja za rukav ne bih li igrao u njegovom filmu. I to je stvar odluke – kaže mladi glumac Pavle Pekić, koji je za ulogu u predstavi „Eling“ BDP-a dobio specijalnu nagradu Zlatni smeh žirija Festivala satire i komedije u Zagrebu.

Na Festivalu satire i komedije predstavilo se šesnaest pozorišta iz regiona.

Kakve su bile reakcije zagrebačke pozorišne publike na predstavu BDP-a „Eling“?

– Pozorišna publika u Zagrebu je mnogo uzdržanija od beogradske jer ne komunicira sa glumcima komentarima i aplauzima za vreme predstave. Oko tridesetak minuta nam je trebalo da ih „uvučemo“ u predstavu i dešavalo se da se Ljubomir Bandović i ja zajedno s publikom zasmejemo na sceni, napravimo par sekundi pauzu, pa nastavimo s igranjem. Ljudi su nas sjajno primili Zagrebu. Posle predstave su nam čestitali i posetio sam rodbinu koja živi u Hrvatskoj. Baka mi je Splićanka.

U različitim predstavama igrate likove koje karakteriše kompleksna psihološka slojevitost. Šta se nalazi između potpune blaziranosti u „Amadeusu“ i opsesivne asocijalnosti u „Elingu“?

– Veliko istraživanje svih osobina lika koje tumačim. Od istorijskih prilika u kojima je živeo, njegove socijalizacije, pa sve do svakodnevnih navika i trivija vezanih za njegovo kretanje, govor. Sve to je samo dobra osnova do momenta kada se na probama psihološki osvoji uloga. Moram svaki put da osećam strahove i nadanja lika kojeg tumačim. Kada volim lik koji tumačim, onda uživam u celom tom procesu. Kada mi nije blizak, često se mučim jer ga iskustveno ne prepoznajem.

Kako uspevate da preživite tranziciju u Srbiji bez angažmana u estradnim zabavnim programima i komercijalnim predstavama?

– Teško. Uz pomoć porodice koja razume moju odluku da se bavim umetnošću. Svi znaju koliko košta dan snimanja komercijalne serije na televiziji, a koliki su naši honorari u pozorištu. Međutim, za mene je još uvek važnije od toga koliko svoj angažman mogu da naplatim. Nikada nisam osuđivao mlade glumce koji svoj talenat i sposobnosti žele da po svaku cenu naplate. To su njihove životne okolnosti i odluke. Moje su za sada drugačije, jer i privatno i na sceni ostavljam takav utisak na okolinu da televizijski i estradni producenti misle da bih samo smetao u njihovim projektima. Tržište će vremenom učiniti produkcije serija manje estradnim, pa će biti posla za sve.

Kakva su vaša predviđanja kada je reč o perspektivama pozorišta u Srbiji?

– U Beogradu u ovom trenutku postoji neshvatljivo mali broj pozorišta. Uglavnom samo institucionalizovana koja su lepo organizovana od gradske uprave, ali nema alternativnih scena i avangardnih teatarskih eksperimenata. Velegrad u kojem živimo mora da ima desetine pozorišnih scena. Kako se bude popravljala ekonomska situacija u Srbiji, tako će se mladi ljudi koji sada kod nas završavaju brojne glumačke akademije lakše odlučivati da renoviraju potkrovlja i iznajmljuju podrume ne bi li bilo gde predstavili svoje ideje i talenat. Ako se duhovito oglase i igraju srcem, veliki broj ljudi će ih videti. Mlađe kolege moraju da shvate da su dobre uloge u pozorištima van Beograda odličan način da se predstave i naviknu na proces stvaranja predstave. Verujem da će mnoga pozorišta u unutrašnjosti Srbije oživeti svoje repertoare baš zbog velikog broja školovanih glumaca koji će započinjati svoje karijere u njima.

„Anđeli u Americi“

U Beogradskom dramskom pozorištu trenutno s kolegama spremam predstavu „Anđeli u Americi“ po tekstu Tonija Kušnera, u režiji Gorčina Stojanovića. To je složen komad koji prati sudbine predstavnika različitih socijalnih grupa u SAD, od potpunih društvenih gubitnika kao što su narkomani pa sve do uticajnih eminencija političkih oligarhija. U predstavi igraju Boris Komnenić, Jelena Ćuruvija, Miki Damjanović, Cvijeta Mesić, Milan Čučilović, Danijela Štajnfeld.