Uhapšen oficir s ružom!

Kurir

BEOGRAD - Poznati glumac Žarko Laušević (49) uhapšen je pre dva dana u Sjedinjenim Američkim Državama zbog boravka u toj zemlji bez emigrantske vize. Posle skoro decenije bekstva sa odsluženja zatvorske kazne od 13 godina zbog dvostrukog ubistva, preti mu izručenje Srbiji koja je za njim raspisala međunarodnu poternicu!

- Obavešteni smo od nadležnih organa SAD da je Žarka Lauševića priveo Biro za emigraciju i carine zbog boravka u SAD bez vize. Američke emigracione vlasti razmatraju mogućnost njegove deportacije, s obzirom da je za Lauševićem raspisana međunarodna poternica 2002. godine na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu, koji je u to vreme bio nadležan za SCG, zbog izdržavanja pravosnažne kazne zatvora od 13 godina na koju je osuđen presudom Vrhovnog suda Crne Gore, 22. marta 2001. Ukoliko bude deportovan u Srbiju, biće uhapšen i upućen na izvršenje zatvorske kazne - saopštilo je juče Ministarstvo pravde.

Laušević je bio na vrhuncu glumačke karijere kada je u noći 31. jula 1993. godine u podgoričkom kafiću „Epl“ ispalio iz revolvera 13 hitaca. Štiteći sebe i svog brata Branimira od napada trojice mladića, usmrtio je dvadesetogodišnjake Dragora Pejovića i Radovana Vučinića. Bio je osuđen najpre na 15, potom na 13 i konačno na četiri godine zatvora. Ukupno je odležao četiri godine i sedam meseci, a februara 1998. pušten je na slobodu. Poslednje suđenje održano je 28. oktobra 1999. u Podgorici, kada ga je sudija Svetlana Vujanović, supruga Filipa Vujanovića, osudila na četiri godine sa objašnjenjem da je „Laušević bio oboren i da je imao pravo da se brani“. Odmah posle toga, glumac je sa porodicom otputovao u Ameriku. Prema pričama „upućenih“, prvenstveno iz straha od krvne osvete porodica ubijenih mladića. Naknadno ga je crnogorski Vrhovni sud konačno osudio na 13 godina zatvora.

Pre nego što će otići preko okeana, jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca poverio je po prvi put svoju ispovest za jedan poznati beogradski nedeljnik.

- Mora biti da smo nešto teško zgrešili sva trojica. I njih dvojica, i ja, pa nas je Bog tako sastavio tog 31. jula ‘93. Da njih kazni mojom rukom. Mene njihovim glavama. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece. Ne tražim od njih da mi oproste. Znam da to ne mogu, jer ja sam sebi ne opraštam. Samo Bog to može. Njihovo je pravo da mrze, moje pravo da se kajem što ne mogoh drugačije. U crkvi uvek upalim tri sveće. Za oca i njih dvojicu. Ako sam grešan što ovo rekoh, grešan sam i prema ocu - istakao je tada glavni akter kultnog filma „Bolje od bekstva“ koji se pokazao kao proročki.

U javnosti su kolale priče o tome kako se Žarko u Americi bavi molerajem i vozi kamione, a ovdašnja publika ga je poslednji put videla 2002. godine, na tribinama košarkaškog hrama u Indijanapolisu, sa kojih je davao podršku našim reprezentativcima na svetskom prvenstvu. Tada se i pročulo da Laušević u Njujorku sprema povratničku predstavu, kojom se posle dužeg vremena vratio na „daske koje život znače“. Prvi put posle nemilih događaja, poklonio se pred punom salom oduševljenih gledalaca u komadu Slavomira Mrožeka „Emigranti“, priči o Srbima kojima je Njujork postao „druga kuća“ u proteklih desetak godina. I od tada - ni reči. Lauševiću se, barem u srpskoj javnosti, izgubio svaki trag do pre dva dana.

Monolog i odbrana pred sudom

- Odlučili smo te večeri da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić, gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu: „Kakva je ovo galama?“, jer se čula neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je: „Šta je bilo, momak?“ Kazao sam: „Ništa, sve je u redu.“

A onda je prišao još jedan momak i ja sam udaren, guran, vučen... Za trenutak sam izgubio svest. Sve se zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve zbrkano. Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena, i u kojoj je bio pištolj, otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam, ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha. Vidim zatim i da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak, koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam, bez razmišljanja - deo je Lauševićevog monologa pred sudom.