Brže od svetlosti na filmskom platnu

Politika

Filmovi, naročito komercijalni, obično pričaju neku priču. A u priči su važni likovi i njihovi međusobni odnosi kroz radnju – bez obzira na to kad, gde i u kakvom svetu se radnja odvija. Ono što može biti inspirisano astrofizikom, odnosno naukom, samo su elementi priče (prirodni zakoni koji se (ne)poštuju u fizici prikazanog sveta i tehnološka dostignuća kojima junaci tih svetova vladaju), mesta radnje (druge planete i galaksije, asteroidi, svemirske stanice, svemirski brodovi) i delova zapleta (svetu junaka preti neka astrofizička pojava – kometa, asteroid, crna rupa, supernova, gašenje zvezde).

Primetno je da se astrofizika uglavnom konsultuje za futurističke, naučnofantastične filmove koji počivaju na pretpostavci da je u budućnosti svemir manje-više osvojen, da su ljudi ovladali međuplanetarnim putovanjem (brzine veće od brzine svetlosti), hronomocijom (putovanjem kroz vreme) i teleportacijom, te da su ostvarili kontakt sa drugim civilizacijama da bi imali s kim da ratuju i trguju.

Tako možemo govoriti o filmovima koji se bave astrofizičkim pojavama i problemima kao delom zapleta, ali i o filmovima u kojima svemirsko okruženje i zakoni imaju samo ulogu scenografije gde se odigravaju odveć ljudske priče. Žanrovska podela filmova škakljiva je stvar i kod mnogo koherentnijih vrsta filmova, pa je analitički najzahvalnije klasifikovati ove astrofilmove po vremenu u koje je smeštena njihova radnja.

NASA lažirala sletanje

Dakle, u prvu vrstu astrofilmova spadaju oni čija je radnja smeštena u istorijsku prošlost i inspirisana autentičnim ljudima i događajima. Zanimljivo je da na raspolaganju imamo srazmerno mali broj visokobudžetnih biografskih filmova, uprkos izuzetno uzbudljivim i dramaturški potentnim životima velikana iz istorije astronomije, astrofizike i astronautike. Oni koji žele da muke velikog Galileja gledaju na malom ekranu nemaju mnogo izbora osim da eventualno potraže istonaslovno britansko ostvarenje iz 1975. godine, snimljeno po komadu Bertolta Brehta (Život Galilejev), a u režiji Džozefa Lozija.

Što se tiče filmova inspirisanih stvarnim događajima iz nedavnih pokušaja da se osvoji, istraži i razume svemir, situacija je nešto bolja. Posebno je intrigantan nešto stariji i u doba svog pojavljivanja aktuelniji film Capricorn One Petersa Hajamsa koji se 1978. godine usudio da postavi teoriju zavere kako je NASA lažirala sletanje na Mesec i misije na Marsu. Ipak, po svemu prednjači visokobudžetni holivudski film Rona Hauarda „Apolo 13” iz 1995. godine o posadi koja je 1970. godine krenula sa Zemlje na Mesec i, zbog kvara na pola puta, jedva donela živu glavu nazad. U laganom australijskom filmu „Tanjir” (2000) ispredena je zemaljska priča inspirisana romantizovanom ulogom australijskog radio-teleskopa „Parks” u transmisiji televizijskog prenosa prvih koraka ljudi na Mesecu. Konačno, spomenimo i film „Astronaut farmer” (2007) reditelja Majkla Poliša, s pričom o savremenom astronautu koji mora da da otkaz u NASA da bi spasao porodičnu farmu.

U drugu vrstu astrofilmova spadaju oni čija je radnja smeštena u sadašnjost, odnosno bližu budućnost. Pre svega, tu se izdvajaju astrofilmovi katastrofe u kojima savremenom čovečanstvu preti opasnost iz svemira. Film Klinta Istvuda „Svemirski kauboji” (2000) bodri grupu penzionisanih astronauta koji pokušavaju da spreče pad satelita lansiranog još dok su oni bili mladi. U naučnotehnološki problematičnom filmu „Armagedon” (1998) Majkla Beja Zemlji preti udar asteroida. Nešto korektniji „Dip impakt” (1998) Mimi Leder, usredsređuje se na dramu – pripreme Zemljana za udar komete. „Sunce” (2007) Denija Bojla, ma koliko astrofizičarski nebulozno zamišljeno, razmatra šta treba raditi ako se Sunce kojim slučajem ugasi.

Neprijateljski vanzemaljci

Invazija neprijateljski nastrojenih vanzemaljaca je, takođe,česta pretnja iz svemira. „Invazija kradljivaca tela” (1976) Dona Zigela, „Predator” (1987) Jana Maktirnana, „Dan nezavisnosti” (1996) Rolanda Emeriha – sve su to filmovi koji podstiču ksenofobiju prema galaktičkom komšiluku. S druge strane, tu su pomiriteljski „E. T.: vanzemaljac” (1982) i „Bliski susreti treće vrste” (1977) Stivena Spilberga, te kao vrhunac „ film „Kontakt” (1997) Roberta Zemekisa.

Zatim, uočljiva je i grupa filmova koji se bave istraživanjem svemira u bliskoj budućnosti (do 200 godina unapred). Centralna tema je susret sa vanzemaljskim svetom u kome će se ogledati prednosti i mane naše civilizacije.

Do samih početaka filma napisano je dovoljno ovakvih misaonih eksperimenata da još 1902. godine nastane film poput „Puta na Mesec” Žorža Melijea. Ipak, umetnički najvažniji svemirski filmovi svakako su naučnotehnološki inovativna i kredibilna „Odiseja u svemiru 2001” (1968) Stenlija Kjubrika i spekulativno-filozofska filmska poema „Solaris” (1972) Andreja Tarkovskog. Pomenimo samo još „Tuđina” (1979) Ridlija Skota sa nezaboravnim Gigerovim čudovištem.

U četvrtoj vrsti su fantastični filmovi čija je radnja smeštena u daleku budućnost, mitsko vreme ili paralelnu stvarnost. To su krajnje fantastični filmovi, prave bajke čiji svetovi imaju granice samo u mašti autora filma. Težak je posao izgraditi fantastičan svet koji će biti uverljiv, pa su u ovim filmovima naučne omaške i najčešće. Uprkos pseudonaučnom pristupu, ovi filmovi su voljeni zbog bajkolikosti i pitoresknih prizora vaseljene koja vrca od života – pre svega tu je serija od šest džedajskih filmova „Zvezdanih ratova” Džordža Lukasa.

Zato za mnoga dosadašnja dostignuća imamo da zahvalimo piscima, kao što su Artur Klark, Isak Asimov, Stanislav Lem, H. DŽ. Vels, Žil Vern i mnogi drugi.

Danica Pajović

[objavljeno: 04/07/2009]