Vesnik promena

Politika

Pre četiri veka, 1609. godine, Galileo Galilej je konstruisao prvi teleskop i usmerio ga ka nebu. Pored Meseca, Sunca i zvezda, posmatrao je Jupiter i oko njega ugledao četiri tačke. Te četiri tačke osmatrao je danima i zaključio da se one okreću oko Jupitera!

Danas ovo ne zvuči kao neko posebno otkriće, ali pre četiri stoleća aktuelno je bilo mišljenje da je Zemlja centar sveta i da se sva tela okreću oko nje. Stoga je ovakvo otkriće imalo istorijsko, filozofsko, ali i civilizacijsko značenje. Činjenica da je dokazano da postoje neka tela koja se ne okreću oko naše planete bila je ključni crv sumnje koji je olakšao zastupnicima heliocentričnog sistema sveta da dokažu da je Sunce središte našeg sistema.

Danas ove četiri male tačke nazivamo Galilejevi sateliti i taj pojam se odnosi na najsjajnije pratioce Jupitera – Jo, Evropu, Ganimeda i Kalista. Povodom prvih teleskopskih posmatranja i rađanja moderne astronomije, ovu godinu su Ujedinjene nacije, Unesko i Međunarodna astronomska unija proglasile Međunarodnom godinom astronomije.

Promene u čovekovom poimanju sveta oko nas i pomeranje tačke centra sa Zemlje na Sunce za sobom je donelo različite društvene promene.

Prekobrojna planeta

Svakako najsvežije astronomsko dešavanje kojim se bavio ceo svet – i astronomi i oni koji to nisu, jeste odluka Međunarodne astronomske unije da Pluton više nije planeta. Ideja da u našem Sunčevom sistemu nema više devet planeta, već samo osam, i to da je naučne činjenice moguće na ovaj način izmeniti začudila je većinu neastronoma. Međutim, astronomi su se minulih nekoliko decenija susretali sa problemima opisivanja planete Pluton.

A kada su otkriveni objekti slični Plutonu, više nije bilo nedoumice. Zbog toga je u avgustu 2006. ova međunarodna institucija usvojila definiciju planeta, čijom primenom se ispostavlja da Pluton ispada sa tog spiska. Američki astronomi su bili najglasniji u borbi protiv ovakve odluke, jer je ovo bila jedina planeta otkrivena od strane američkog astronoma. Da odluka nije doneta, danas bismo u Sunčevom sistemu imali 13 planeta. A sutra?

Pre vremena

Nastanak svemira je ne samo astronomsko već i filozofsko i teološko pitanje. Možda i pitanje svih pitanja. Do pre nekoliko decenija bili smo ubeđeni da je univerzum oduvek ovako izgledao i da će takav večno ostati. Međutim, posmatranje galaksija i merenje njihovih brzina bio je prvi korak ka promeni ovog filozofskog stanovišta. Pokazalo se da se sve galaksije udaljavaju od nas, i to linearno brže što su dalje.

S druge strane, stacionarni model kosmosa koji beskonačno dugo postoji nije objašnjavao kako, uopšte, vidimo bilo kakvu materijalnu stvar u našoj okolini, jer za beskonačno dugo vreme sva materija u širenju svemira bi se razletela na beskonačne udaljenosti.

Teorija „Velikog praska” rešila je sve nedoumice, ali i uspostavila novu naučnu postavku nastanka svemira, prostora i vremena, u jednoj tački u jednom trenutku u prošlosti. Na ovaj način objašnjeno je širenje, ali i postojanje materije svuda oko nas. Ova teorija je iz ugla nekih filozofa, naučnika, ali i teologa, čak i pomirila nauku i religiju i dala prostora za koegzistenciju.

Sada se moderni astronomi bave traženjem odgovora na pitanje da li će se univerzum večno ovako širiti ili će u jednom momentu zastati i početi da se sažima vrativši svu materiju ponovo u jednu tačku.

„Bip-bip” sa „Sputnjika”

Širenje imperija je večna istorijska tema. Međutim, razvojem fundamentalnih nauka i novih tehnologija 20. vek nam donosi, prvi put, želju da zauzmemo i prostor koji čovek nikad nije posetio. Kraj Drugog svetskog rata donosi bipolarni svet i novo nadmetanje koje sve više uključuje naučna dostignuća. Potreba za dokazivanjem omogućila je procvat i veliki razvoj nauke, pa i astronomije.

SSSR je 1957. godine prvi lansirao čovekovu veštačku tvorevinu – satelit u orbitu. Posle prvih „bip-bip” odjeka sa „Sputnjika”, Sovjeti su lansirali i prvo živo biće, a zatim prvog čoveka. Ovo je u tadašnjem odnosu snaga bio veliki šamar zapadnoj političkoj hemisferi, pa je Džon Kenedi odlučio da prioritet američkog razvoja šezdesetih bude osvajanje Meseca. Ovo se završilo spuštanjem na Mesec američkih astronauta u „Apolo 11” misiji 1969.

Borba oko preimućstva nad prostranstvima svemira nastavlja se i danas, ali ne istim intenzitetom. I ne sa istim akterima. Na spisak svemirskih nacija su se, pored Amerike i Rusije, priključile Kina, Indija, Japan... Srećom, danas je mnogo više međusobne saradnje i globalnih projekata.

Teme koje se danas vrlo lako mogu naći na naslovnim stranicama dnevne štampe jesu istraživanja postojanja vode ispod površine Marsa, nove planete oko drugih zvezda... Primećujemo da su to teme koje se pomalo dotiču želje čoveka da sazna da li je sam u univerzumu. Prateći razvoj astronomije i njen uticaj na opšte društvene promene, pitamo se je li to onda uvod u još jednu promenu u čovekom poimanju sveta oko nas?

Nikola Božić

[objavljeno: 04/07/2009]