Ljubav i mržnja iz najboljih namera

Večernje novosti

Ingmar Bergman

Jedan od najvećih filmskih i pozorišnih reditelja 20. veka Ingmar Bergman (1918-2007) napisao je 1991. roman o svojim roditeljima i porodici, „Najbolje namere“ koje je upravo objavila „Geopoetika“. Ovaj velikan napisao je zatim i scenario po ovoj knjizi, i film je, u režiji Bila Ogusta nagrađen Zlatnom palmom u Kanu 1992.

- Pisao sam onako kako sam poslednjih 50 godina navikao da pišem: u kinematografskoj,

dramskoj formi. U mojoj mašti glumci su izgovarali replike na intenzivno osvetljenoj sceni, okruženi nešto prigušenom, ali čudesnom i jasnom dekoracijom. U središtu te pozamašne postavke kretali su se moji majka i otac - istakao je u predgovoru Bergman. - Ne bih tvrdio da sam uvek bio naročito pažljiv prilikom baziranja istine u mojoj priči. Ulepšavao sam, dodavao, oduzimao i menjao redosled, ali kako to često biva kod ove vrste igara, igra se verovatno pokazala jasnija od stvarnosti.

Reč je o složenoj priči o ljubavi koja je istkana na mnogo različitih nivoa: između žene i muškarca, između roditelja i dece ali i o ljubavi kao čudu samom, koja se javlja kada je životno najvažnija ali već po svojoj prirodi neobjašljiva, i ponekad neshvatljiva.

Još dva zanimljiva romana ove izdavačke kuće predstavili su Vladislav Bajac i Jasmina Novakov Sibinović. U „Telemahovoj odiseji“ Dimitrisa Mingasa (1951) u život običnog savremenog seoskog dečaka na neobičan način upleteni likovi iz antičkog mita, Telemah, Odiseja i Penelopa. Knjiga „Siročad Eldorada“ Brazilca Miltona Hatuma (1952), deveta knjiga u velikoj međunarodnoj ediciji „Mitovi“ u kojoj učestvuje 40 izdavača iz celog sveta, posvećena je čudovišnoj Amazoniji i njenim narodima u čijem je kolektivnom pamćenju nemoguće razlučiti istoriju i legendu, stvarno i realno.