Dezerter posle 2.018 dana

Press

Kad je 2003. HDZ pobedio na parlamentarnim izborima nakon četvorogodišnje vladavine klimave koalicije pokojnog Ivice Račana, tada pedesetogodišnji Splićanin, dr Ivo Sanader, nastojao je da se predstavi kao „dečko koji obećava".

Bio je u naponu intelektualne snage, ni premlad ni prestar za zahtevnu premijersku funkciju. Njegovi elokventni nastupi, politički šarm i držanje, znanje stranih jezika (govori engleski, nemački, italijanski i francuski) i dobre evropske veze činili su ga prihvatljivim i ljudima nesklonim HDZ-u iz vremena Franje Tuđmana. Hrvatima je prijalo da ga gledaju kako bez prevodioca ravnopravno komunicira sa svojim inostranim kolegama.

Uspesi:

- povratak duga i isplata božićnih penzija za penzionere

- konačno regulisanje pitanja ratnih veterana

- besplatni udžbenici u osnovnim školama

- pomoć obnovi srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj

- završetak autoputeva Zagreb - Split i Zagreb - Rijeka

- otvaranje pregovora s EU nakon hapšenja odbeglog generala Ante Gotovine na Tenerifima

- službeno kandidovanje RH za prijem u EU

- službena poseta američkog predsednika Džordža Buša

- mirovne misije hrvatske vojske u svetu

- ulazak Hrvatske u NATO

Kad ga je predsednik Stjepan Mesić 9. decembra 2003. predložio za mandatara nove vlade, Sanader je punim jedrima zaplovio u vlast. Iza sebe imao je sređenu situaciju u stranci, jer je obavio nužnu čistku. U aprilu 2000. izabran je za predsednika stranke i tako postao Tuđmanov naslednik.

Prvi mandat       

Činilo se da je Sanader imao start kakav se u politici samo poželeti može: bez ozbiljnijih prepreka našao se u mirnim političkom vodama i tvrdio da će upravo on biti taj koji će trijumfalno zemlju uvesti u NATO i EU. U prvom je uspeo, u drugom je doživeo potpuni fijasko.

Prvi Sanaderov mandat može se oceniti relativno uspešnim. Ako ništa drugo, uverljivo je znao da prezentuje i rezultate koji možda i nisu bili impresivni. Međutim, i kratko preduzetničko iskustvo bilo je očito premalo da bi mogao da ga koristi na premijerskoj funkciji, u onom njenom najsuptilnijem i najtežem delu - ekonomskom vođenju zemlje. Zato je bio vezan za savetnike i saradnike, ministre i stranački jake ljude. Kažu da nije voleo glasnike loših vesti i da nipošto nije želeo da sluša one koji su ga upozoravali da je globalna recesija već duboko ušla u Hrvatsku i da je na takva upozorenje samo osorno odmahivao rukom. Kada je napokon pristao da prihvati činjenicu da u slabašnoj hrvatskoj ekonomiji sve škripi i zapinje, pristao je na formiranje Ekonomskog veća. Ali, nije slušao savete, pogotovo da povuče bolne poteze koji su bili nužni.

Iako je reformisao stranku, s vremena na vreme izdali bi ga tuđmanovski maniri: nije trpeo drugačije mišljenje. Ipak, znao je da povuče poteze s kojima je postao simpatičan Evropi, kao kad se pojavio na božićnoj proslavi Srpskog narodnog veća i rekao do tada nezamislivo:

- Hristos se rodi!

Uspeo je da poboljša odnose s najvećom nacionalnom manjinom u Hrvatskoj i znao je da prihvati pogaču srpskih povratnika u kninskom kraju. Bilo je takvih iskoraka još. Iako je na splitskoj rivi u februaru 2001. održao vatren govor u znak podrške Mirku Norcu, hrvatskom generalu optuženom i u međuvremenu osuđenom za ratne zločine, nije ni trepnuo kada je Hagu izručen Ante Gotovina. Iste 2005. dopustio i istragu za ratne zločine protiv Branimira Glavaša, koga je nekada nazivao „prijateljem" i „vizionarom".

Na čelu HDZ... Kosor i Sanader

Povremene afere koje su oko Sanadera isplivavale, kao što su privatna večera u Veroni, pa sve do one sa superluksuznim „BMW-om" - u Hrvatskoj nisu smrtni greh koji mu je poljuljao poziciju.

Drugi mandat

Hrvatski Sabor je 11. januara 2008. blagoslovio drugi mandat njegovoj vladi. Težište aktivnost u drugom mandatu stavio je na ulazak u EU, jer je manje-više bilo jasno da je pristup NATO-u završena stvar. Praktično, uz premijera, bio je i ministar spoljnih poslova. Ali, hrvatska evropska kola zaglavila su se u slovenačkom blatu i tonula su sve dublje. Imidž Hrvatske je tonuo, a korupcija i kriminal nisu impresionirali Evropu. Zastalo se u reformama, zaustavljeni su procesi približavanja Uniji, a zemlja je tonula u sve veću ekonomsku krizu s kojom Sanader nije uspevao da se nosi. Iz njemu bliskih krugova čulo se da se panično boji ulice i da je spreman da zadovolji svim zahtevima štrajkača, čak kada za to nema nikakvih realnih mogućnosti.

Zbogom zbog Slovenije i EU

Bivši hrvatski premijer Ivo Sanader konačno je progovorio zašto je u teškim vremenima za Hrvatsku dao neopozivu ostavku. U svom drugom govoru na 13. opštem saboru HDZ-a Sanader se obrušio na Sloveniju i EU. Situaciju oko blokiranja ulaska Hrvatske u EU Sanader je naveo kao jedan od razloga svog iznenadnog odstupanja s mesta premijera i predsednika HDZ-a. Pred punom „Arenom" Sanader je poručio Ljubljani:

Neuspesi:

- reforma pravosuđa, nesprovedena i nedovoljna

- zaustavljanje istrage o krađama u Hrvatskom fondu za privatizaciju

- zastarelost i loša opremljenost vojske

- slaba zainteresovanost o zaštiti prava Hrvata u BiH

- ogroman inostrani dug, rekordna zaduženost države

- zapošljavanje dodatnih hiljada ljudi u državni aparat

- rast potrošnje državnog sektora

- nastavak prodaje bankarskog sektora i „Ine"

- nerešavanje teritorijalnih problema sa Slovenijom

- blokada prijema Hrvatske u EU

- Ni centimetra hrvatske teritorije nećete dobiti. Nema prodaje hrvatske teritorije. Uprkos vašoj neevropskoj politici i politici ucene, nećete uspeti - rekao je Sanader.

Nakon što je završio javno obraćanje Sloveniji, prešao je na EU.

- Nema alternative projektu ujedinjenja EU, alternativa mogu biti samo konflikt i ratovi. Zato tražim od EU da prekine ovu blokadu, ovaj suludi teatar koji Slovenci pokušavaju da naprave.

On je pozvao lidere EU da iskoriste ovu situaciju i da što pre reše blokadu koja nema smisla.

Posle Sanaderovog govora Jadranka Kosor izabrana je za novu predsednicu Hrvatske demokratske zajednice, a Sanader za počasnog predsednika.

1953. rođen u Splitu. Nakon Nadbiskupske klasične gimnazije, upisao je studije filozofije u Rimu.

1978. vraća se u Split bez diplome i ubrzo odlazi na studije u Insbruk. Ivo studira književnost i romanistiku.

1982. diplomirao je s temom „Nazor o svetu u pozorišnom delu Žana Anvija".

1983. zapošljava se u izdavačkoj kući „Logos". Pre toga je kratko vreme radio u marketinškom odeljenju „Dalmacijaturista".

1988. postaje glavni i odgovorni urednik „Logosa", ali karijeru mu prekida iznenadni otkaz, pa se vraća u Austriju. Osniva dve privatne kompanije, piše za različite novine i postaje jedan od osnivača ogranka HDZ-a u Austriji i tako upoznaje Franju Tuđmana.

1991. vraća se u Split i uskoro postaje intendant HNK „Split".

1992. godine, nakon što je prethodno izabran u Zastupnički dom Sabora, postaje ministar nauke, tehnologije i informatike.

1993. u januaru postaje zamenik ministra spoljnih poslova.

1995. u decembru postaje šef kabineta predsednika Republike Hrvatske i glavni službenik Veća odbrane i nacionalne sigurnosti.

1996. vraća se na mesto zamenika ministra spoljnih poslova. Do 1998. obavljao je i dužnost savetnika predsednika republike za nacionalnu bezbednost.

2000. na Petom opštem saboru HDZ-a iznenađujuće je izabran za predsednika stranke. Uspeo je da potisne žestokog protivkandidata Ivića Pašalića.

2003. nakon HDZ-ove pobede na izborima, prvi put postaje predsednik vlade.

2007. ponovno je izabran na čelo vlade.