Krvavi pir majora Hasana

Politika

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 6. novembra – Masakr u Fort Hudu, najvećoj američkoj vojnoj bazi, nije bio delo terorista niti akcija sa više izvršilaca: 13 vojnika i jednog civila je sa svoja dva lična pištolja pobio 39-godišnji major Malik Nidal Hasan, vojni psihijatar, koji je bio duboko uznemiren zbog najavljenog premeštaja na ratište, u Irak.

Prvobitna konfuzija o najvećem internom obračunu u istoriji američke armije raščišćena je tokom prethodne noći, kada je postalo jasno da u desetominutnoj pucnjavi u Teksasu, u bazi koja je i najveći vojni kompleks na svetu, nisu učestvovala bar tri napadača, kako je prvobitno javljeno. Pokazala se netačnom i vest da je jedan od njih ubijen. Major Hasan samo je ranjen – njegov krvavi pir zaustavili su meci jedne civilne policajke koja je i sama ranjena, ali nije u životnoj opasnosti. Pucao je sam, sa pištoljima u obe ruke. Oružje je bilo njegovo lično, ali istraga zasad nema podatke da li je bilo prijavljeno kako nalažu procedure. O motivima se zvanično ne govori, na jutrošnjoj konferenciji za štampu u Fort Hudu vojni spoksmeni su odbili da o tome spekulišu, ali je, prema mozaiku koji su u međuvremenu sastavili ovdašnji medijski izveštaji, reč o tome da je „pukla” ličnost čiji je posao u vojsci bio da spreči da se to dogodi drugima.

Major Hasan je sada u vojnoj bolnici u krugu baze, koja se prostire na oko 400 kvadratnih kilometara i smešta više od 50.000 vojnika i gde radi i 9.000 civila. Pod stražom je, a život mu nije ugrožen. Može da govori, ali na pitanja istražitelja odgovara ćutanjem.

Njegov psihološki profil tek treba da sastave eksperti Ef-Bi-Aja, ali prema onom iz medija reč je o ličnosti koja je bila ne pod „posttraumatskim stresom” – čestim kod vojnika koji se vraćaju sa ratišta – već traumom zato što je nedavno raspoređen na front, onaj irački, za koji je, kao i za avganistanski, otvoreno govorio da ih ne odobrava.

Rođen je u državi Virdžinija, u porodici Palestinaca koji su emigrirali iz Jordana. Završio je medicinski fakultet i doktorirao psihijatriju. Godinama je radio u poznatoj vojnoj bolnici „Volter Rid” u Vašingtonu, gde je, u predgrađu Silver Spring, živeo sve dok prošlog jula nije prebačen u Fort Hud, glavni centar iz kojeg se odlazi u Irak i Avganistan. Odlazi, ali ne uvek i vraća – više od 500 onih odande upućenih na ratišta nije se vratilo.

Kako je posvedočio njegov bliski rođak, major Hasan je bio veoma uznemiren zbog najavljene selidbe i u septembru je angažovao vojnog advokata da tu odluku obori i dobije otpust iz službe. Nema, međutim, u dosadašnjim izveštajima nijednog detalja koji bi ukazivao šta ga je podstaklo da svoju frustraciju kanališe protiv onih koji su u momentu kad je pripucao prolazili kroz završne medicinske kontrole pre odlaska u ratove.

Reč je samcu koji je, istina, tragao za životnom pratiljom (učlanio se u provodadžijski servis lokalne islamske zajednice), ali je buduća izabranica morala da ispuni veoma stroge uslove: da bude veći vernik od njega, da se moli pet puta dnevno i da nosi tradicionalnu odeću muslimanki koja je skriva od pogleda drugih.

Sebe je smatrao „posvećenim muslimanom” koji se, do dolaska u Fort Hud, molio jednom dnevno. Jutro uoči masakra, koji se dogodio u pola dva po lokalnom vremenu, posle ručka, svratio je u kafe pored svog stana (nedaleko od baze), obučen, kako je pokazao snimak bezbednosnih kamera emitovan na Si-En-Enu, u tradicionalnu muslimansku nošnju: široke bele pamučne pantalone i isto takvu košulju, poručivši uobičajenu kafu i krofnu za doručak.

Major Hasan je pažnju za to nadležnih službi poslednjih meseci privukao, kako je javio Asošijeted pres, učešćem u jednoj debati na Internetu, kada je, pod imenom „Nidal Hasan”, islamske bombaše samoubice uporedio sa japanskim pilotima kamikazama. „Reći da su ti vojnici izvršili samoubistvo nije odgovarajuće”, napisao je. „Adekvatnije bi bilo opisati ih kao hrabre heroje koji su se žrtvovali za častan cilj.”

Ništa, međutim, posle ovoga nije preduzeto, a samo brza akcija kojom su zatvorena vrata obližnjeg hola u kome se u momentu otpočinjanja pucnjave održavala svečanost dodela diploma klasi od 160 kadeta, koja je imala ukupno 600 prisutnih, sprečila je da tragedija dobije šire razmere.

Od 31 ranjenog, 28 ih je još u bolnici. Polovina je zbrinuta hirurškim intervencijama.

Kako konstatuje današnji „Njujork tajms”, ovaj incident je najnoviji dokaz da su pripadnici vojske koja je već osam godina u ratu u Avganistanu i šest u Iraku pod velikim stresom. Reč je o ratištima na kojima se ne zna ko je neprijatelj – to može da bude svako, jer na drugoj strani nisu klasične vojne formacije, već gerila i pokreti otpora koji nemaju čvrstu organizaciju, uniforme niti hijerarhiju. Zbog toga se svi koji se vraćaju sa frontova, a neki su odlazili više puta, pod jakim stresom i pod nadzorom su vojnih specijalista.

O tim problemima govori i činjenica da je u Fort Hudu (baza osnovana još 1942) od 2003. samoubistvo izvršilo 75 vojnika, od toga njih desetoro samo ove godine.

Predsednik Obama je juče, posle prvih vesti o tome šta se dogodilo, ocenio da je „zastrašujuće da su vojnici, kojima je dovoljno teško što odlaze u rat, pod vatrom bili u američkoj bazi na američkoj teritoriji”. A o paradoksu situacije svedoči i epizoda koju danas iznosi „Vašington post” – uspevši da dobije svoju suprugu tek posle nekoliko telefonskih poziva, kad je čuo da se nije javila jer je sledila uputstva da se zaštiti, jedan vojnik koji je u Iraku je prokomentarisao: „Ja sam mislio da od metaka treba da se čuvamo mi, a ne vi.”

Milan Mišić

[objavljeno: 07/11/2009]