Kad furuna zamiriše

Retke su pekare u glavnom gradu koje su održale starinski način pečenja i proizvodnje hleba, lepinja i peciva. To podrazumeva domaći hleb bez aditiva, koji se peče u starim,zemljanim pećima. Pečenje u furunama odavno je izbačeno iz gradskih pekara zbog komplikovanog načina proizvodnje, a vlasnici novih pekara smatraju ovaj način pečenja suviše sporim i teškim.

Jedna od retkih pekara koja i dalje koristi ovaj način proizvodnje hleba je mala pekara „Sima“ na Voždovcu. Jedna je od najstarijih u gradu. Ova neupadljiva zanatska radnjica nalazi se preko puta studentskog doma „4. april“, a osnovao ju je majstor Sima po kome ova pekara i dan danas nosi ime. On je pekaru otvorio davno, još pre Drugog svetskog rata, i uspešno je poslovao sve dok ga njegov šegrt Miftar Martinaj nije nasledio. Tada je Miftaru pripala i jedna od najstarijih šamotnih peći u Beogradu koju danas koristi i njegov sin Setki. On je najmlađi pekar u porodici Martinaj koja više od pola veka neguje ovakav način proizvodnje hleba i peciva.

- Mi pravimo domaći, prirodni i najzdraviji hleb. Komšije nas znaju, a reklama nam nije potrebna.Jer, kao što sam nasledio tradiciju pekarstva, tako sam nasledio i kupce. Kroz ovu pekaru prolazile su generacije i sada sinovi i unuci naših starih kupaca postaju naše redovne mušterije. Ja se ovim zanatom bavim od 13. godine, tada sam dolazio i zapitkivao majstore šta rade, a potom me je otac učio poslu - priča Setki, za koga njegovi zaposleni kažu da je najbolji šef jer je stalno spreman na šalu.

U ovoj nevelikoj radnji sve je skromno, ali puno duha. Posao je naporan jer se testo pravi u velikim količinama, a potom se meri kako bi svaka vekna imala odgovarajuću težinu. Svaka vekna hleba pojedinačno se na velikim drvenim „kašikama“ ubacije u vrelu zemljanu pećnicu. Radi se u tri smene, pa vrućeg hleba ima u svako doba dana.

Radimo puno i ne možemo sve da postignemo, mada je kod nas zaposleno šest majstora. Najveća gužva je oko 20 sati jer tada na police izbacujemo vrele vekne, pa naši kupci za večeru mogu jesti svež hleb. Nije retkost da oko ponoći ispred pekare stane čak i tramvaj kako bi vozač kupio najbolji hleb u gradu.

U ovoj maloj pekari sve je onako komšijski, jer se svi poznaju, a kupci decenijama dolaze po navici. Ekipa je dobro uigrana i radnici ovde ostaju godinama. Svakog dana ovaj uigrani tim priprema,po mnogima, najbolji i najukusniji hleb na Voždovcu, a prodavačica Marija kaže kako dosta njihovih mušterija dolazi iz drugih delova grada, čak iz Novog Beograda i Zemuna.

Ukus ovog hleba specifičan je zato što se peče na zemlji, i to je ono što mu daje poseban šmek i miris koji se širi i do ulice.