Poniženi

Kurir

Kuršumlija - U gužvi ispred kuhinje Crvenog krsta, gde se svakoga dana u 12 sati deli hrana siromašnima, radnici Šumskog industrijskog kombinata „Kopaonik“ i Konfekcije „7. juli“ odmah upadaju u oči.

Spuštenih pogleda, krijući se, ovi nevoljnici stoje u redu gužvajući torbe u kojima će za neki trenutak poneti sledovanje za taj dan svojoj porodici. Ima među njima i onih kojima će to biti jedini obrok.

Oni nisu spremni za razgovor, za slikanje još manje. Nema šale ni osmeha. Red za kazan je još jedno poniženje za njih.

- Zlo i muka - kaže radnik „Kopaonika“ Dragan M. (52) prolazeći pored nas.

Posle nekoliko koraka vratio se i zamolio da ne pišemo ništa. Na pitanje: „Zašto“, odgovara: „Znaš zašto.“

Dragan potiče iz domaćinske kuće iz jednog sela u okolini Kuršumlije. Radio je u „Kopaoniku“ 25 godina i odgajio troje dece, koja sada žive u Beogradu. Ni njima verovatno ne cvetaju ruže, inače ne bi dozvolila da njihov otac, koji je pre nekoliko meseci operisan posle izliva krvi u mozak, dolazi na kazan. Možda im Dragan nije ni rekao, pa se boji da deca ne pročitaju u novinama.

- Nema on zbog čega da se stidi! - prilazi njegov kolega Goran Pavlović, koji je slušao razgovor, i brzo nastavlja:

- Ja se ne stidim! Nije ovo moja sramota! Zar ti misliš da sam ja ponosan što u svojoj 38. godini dolazim ovde. Moram! Imam dvoje dece, od devet i dve godine. Čime su ona zaslužila da gladuju?

Posle nekoliko trenutaka tišine, Goran nastavlja priču o svojoj muci.

- Preko leta nešto i zaradim. Ne stidim se nijednog posla, ali šta da radim kad padne sneg i stegne mraz. Dugujem za struju 18.000, za vodu 3.300 dinara. Odakle da platim? Rekao sam pre neki dan inkasantima koji su došli da seku struju da ću platiti kad počnem da radim. Ljudi su se okrenuli i otišli.

Nada Veličković (43) radila je u „Kopaoniku“ 21 godinu.

- Očajna sam! Svekar, muž i ja smo radili u „Kopaoniku“. Imam troje dece od 10, 12 i 18 godina. Najstarije dete završilo je srednju školu, a dvoje mlađih sam prebacila u podujevsku školu, koja je izmeštena s Kosova, jer tamo daju knjige i školski pribor besplatno - priča Nada.

Svi ovi nesrećnici nadaju se da će „Kopaonik“ uskoro početi da radi. Veruju u „Simpo“, koji bi uskoro uz pomoć Vlade Srbije trebalo da pokrene proizvodnju i uposli, za početak, oko 300 radnika. Do tada, mora nekako da se preživi.

U kuršumlijskom Crvenom krstu ne vode evidenciju koliko se radnika „Kopaonika“ i Konfekcije prijavilo za Narodnu kuhinju. Kažu da kuhinja ima 850 korisnika.

Šta da ti kažem,  kad sve znaš

Među grupom žena koje čekaju u redu ispred Narodne kuhinje pokušavam da prepoznam radnice Konfekcije. Ima i njih, ali okreću glavu i prave se da se ne poznajemo. I one se stide svoje nevolje, a ne bi trebalo. Posle mnogo ubeđivanja neke i pristaju na razgovor.

- Šta da ti kažem! Sve znaš - kaže Biljana Gavrilović pakujući u kesu dnevno sledovanje.

Biljana je radila u Konfekciji a njen muž Živorad u „Kopaoniku“. Imaju troje dece, podstanari su.

Njena koleginica Violeta Mijajlović kaže da živi sa ćerkom srednjoškolkom. Preko leta se snalazi kao i većina drugih, ali kad dođe zima i kad se potroše zalihe...

- Morala sam na kazan - kaže Violeta i dodaje da prvi dan nije ni uzela sledovanje.

- Došla sam do Crvenog krsta, okrenula se, i otišla kući. Sutradan sam morala.