Želja za hraniteljstvom sve veća

S media

Ako je ikada i bio, danas se za hraniteljstvo u Srbiji ne može reći da je tabu, jer se zahvaljujući dugoj tradiciji, ovim humanim poslom bavi oko 3,5 hiljade porodica.

Ipak, zahvaljujući novim zakonskim propisima hraniteljstvom više neće moći da se bave oni koji nemaju stabilne prihode za izdržavanje porodice, odnosno one osobe kojima hraniteljstvo predstavlja primarni izvor prihoda i koje nemaju adekvatan stambeni prostor, izjavila je za Radio S direktorka Centra za porodični smeštaj dece i omladine Dobrila Grujić.

„Hranitelji mogu biti svi ljudi koji imaju motiv da pruže pomoć deci bez roditeljkog staranja ali koji pri tom moraju da ispune i neke uslove poput adekvatnog stambenog prostora za dete, zatim, da nisu osuđivanji, da su zdravi i da imaju redovne mesečne prihode kako bi novac koje dobiajaju na ime štićenika isključivo na njega i troše“.

Grujić kaže da je zahvaljujući kvalitetnijoj obuci moguća i bolja procena sposobnosti neke porodice da udomi dete bez roditeljskog staranja, a takvih je porodica u Srbiji sve više.

„Imamo jednu potpuno pozitivnu promenu. Sve je više ljudi koji žele da udome dete, tako da se taj broj u odnosu na 2002. godinu utrostručio. Mi ovog trenutka imamo i porodice koje su dobile podobnost za hraniteljstvo i čekaju decu na smeštaj što je karakteristično za užu Srbiju. Sa druge strane u Beogradu je još uvek veća potreba za hraniteljskim porodicama nego što ih ima.“

Mala zainteresovanost za udomljavanje dece sa posebnim potrebama

Ipak, Grujić ističe da je samo prošle godine između 35 i 40 odsto kandidata za hranitelje dobilo negativnu ocenu Centra za porodični smeštaj, a među njima se nalaze i one porodice koje nisu imale stabilne prihode.

Prema rečima naše sagovornice, najveći broj hraniteljskih porodica živi u Beogradu, Subotici, Novom Sadu, Nišu, Leskovcu, Loznici, Šapcu, Beloj Crkvi, Somboru i Pančevu, a statistika ukazuje na to da se u svim mestima u Srbiji povećava broj hranitelja, što omogućava smeštaj dece u sredini porekla.

Međutim, podaci govore da se relativno mali broj osoba odlučuje da budu hranitelji dece sa smetnjama u razvoju, jer ona predstavljaju pedagoški izazov, iako ohrabruje podatak da 15 odsto mališana na hraniteljstvu čine – deca sa posebnim potrebama.

„Ono što nam je problem i na čemu ćemo ove godine posebno raditi jeste obezbeđivanje hraniteljskih porodica za decu koja imaju neke teškoće u razvoju a koje se nalaze u institucijama za decu sa posebnim potrebama. Trenutno intenzivno radimo na kampanji kako bi potencijalnim hraniteljima približili problematiku ove dece i što bolje ih informisali o njihovim potrebama, a samim tim i povećali broj zbrinute dece sa nekom vrstom hendikepa“.

Kako postati hranitelj?

Dete po zakonu na hraniteljstvu može biti do 18. godine života, ali ako se školuje taj rok se produžava do 26. godine. Ukoliko hraniteljska porodica ispunjava sve dogovorene uslove i obaveze prema štićeniku, on kod njih ostaje do pomenute starosne dobi. U suprotnom, dete može biti premešteno u drugu porodicu ili smešeteno u neku instituciju.

Oko 1,5 hraniteljskih porodica u Srbiji trenutno nema dece, a ima opštu podobnost za hraniteljstvo, što je izuzetan podatak. Skoro je isti broj onih porodica koje čekaju procenu.

Po rečima Dobrile Grujić, svi zainteresovani koji žele da udome decu bez roditeljskog staranja mogu da se jave Centru za socijalni rad u mestu u kom žive, koji priprema svu neophodnu dokemuntaciju koja se potom šalje Centru za porodični smeštaj dece i omladine.

Obuka na osnovu koje se donosi odluka o opštoj podobnosti porodica da uđu u program hraniteljstva traje dva ipo meseca, posle koje počinje postupak izbora deteta.

Adrijana Bašić