Čeznem za tišinom

Večernje novosti

ZA desetak godina, koliko je prošlo od njenog prvog romana „Devojka sa bisernom minđušom“, koji je u svetu prodat u četiri miliona primeraka i prema kojem je snimljen i zapažen film, Trejsi Ševalije (1962) uspela je da se vine među svetske bestseler pisce. Izuzetnu popularnost stekla je i kod naših čitalaca, svaki od njenih šest romana bio je na bestseler listi, a ukupan prodati tiraž njenih knjiga je premašio brojku od 100.000 primeraka.

Rođena i odrasla u Vašingtonu, Trejsi Ševalije se po završetku studija engleskog jezika i književnosti na koledžu u Ohaju, preselila u London, gde i danas živi. Izvesno vreme je radila u jednoj izdavačkoj kući, a pisanjem je počela da se bavi posle pohađanja kursa iz kreativnog pisanja. Njeni romani prevedeni su na 34 jezika. Uz „Devojku“, objavila je „Plameni sjaj“, „Dama i jednorog“, „Devičansko plavo“, „Pali anđeli“ i najnoviji roman „Izuzetna stvorenja“ (izdavač „Laguna“) koji je i bio povod za ovaj ekskluzivan intervju.

* Kako ste došli do teme romana „Izuzetna stvorenja“ i čime vas je inspirisao život dve Engleskinje koje su bile pioniri u istraživanju fosila?

- Otkrila sam Meri Ening u Muzeju dinosaurusa u Južnoj Engleskoj. Nikada pre toga nisam čula za nju i impresioniralo me je što je žena iz radničke klase, bez velikog obrazovanja, uspela toliko da doprinese nauci time što je otkrila neke od prvih celih primeraka dinosaurusa koje je svet video. I još je, povrh toga, kao beba preživela udar groma. Neki misle da je zbog toga postala posebna. Za mene - to ju je učinilo dobrim likom za roman.

Elizabet Filpot, drugog lovca na fosile, otkrila sam dok sam istraživala materijal o Meri i pomislila sam da će biti dobra protivteža Merinom instinktivnom daru. Elizabet je poticala iz srednje klase, bila je obrazovanija i stoga sposobnija da artikuliše ono što misli o tome što su nalazile na plaži. Prijateljstvo tih dveju žena postalo je ključni element romana.

* U gotovo svim romanima bavite se sudbinama žena. Pišući o njima, u kojoj meri otkrivate i svoj emotivni i intelektualni život?

- Možda. Ne radim to namerno. Pišem instinktivno, ne tragam za temama tipa ženske sudbine. Ali ja sam žena i volim da pišem o ženama - nalazim da su mnogo zanimljivije od muškaraca. Možda zato što se tako dugo pričaju priče o muškarcima. Volim da dajem glas onima koje ga ranije nisu imale.

* U vašim knjigama prepliću se istorija

i fikcija. Kada je o takvim delima reč uvek se postavlja pitanje koliko pisac ima obavezu da se pridržava činjenica, a u kojoj meri može da „pusti na volju“ svojoj stvaralačkoj mašti?

- Teško je tu naći ravnotežu. Pokušavam da ne menjam činjenice kada ih znam, ali ponekad ponešto zamaglim da bih priči dodala dramatičnost. Osim toga, mislim da mi činjenice daju strukturu koja oblikuje moju maštu. Ako nema pravila, teško je napisati bilo šta značajno. Prevelika moć izbora može da bude loša. To je kao balet, na primer, prelepo, divno plesanje proističe iz neverovatno stroge, čvrste discipline.

* Čitaoce uvek zanima šta se dešava u stvaralačkoj radionici pisca: kada i koliko piše, koliko traju pripreme, da li se vraća rukopisu, da li se oko teme, eventualno konsultuje sa članovima porodice ili prijateljima?

- Smešno mi je što ljude toliko zanimaju sitni detalji iz radnog dana jednog pisca. Možda misle da postoji nekakva magična formula, pa ako je mi, pisci, otkrijemo, svako će umeti da piše. Ali nema magije, samo napornog rada. Ja se prema tome odnosim kao prema bilo kom drugom poslu, makar koliko finom. Radim u vreme kada je moj sin u školi. Odvedem ga, vratim se kući, uključim kompjuter da proverim poštu. Onda ga isključim i počnem da pišem. Koristim olovku i hartiju, a onda, na kraju rada, prekucam ono što sam ispisala. Više volim da pišem rukom nego da kucam, to je prirodnije, više u vezi sa mnom.

Za svaku knjigu potrebno je drugo vreme. „Bisernu minđušu“ sam pisala godinu dana (bila sam trudna i morala sam da žurim). Za „Plameni sjaj“ trebalo mi je tri godine. Poslednju knjigu, „Izuzetna stvorenja“, pisala sam dve i po godine. Zavisi od teme i toga šta se u mom životu događa.

Nikada ne tražim od prijatelja i članova porodice da čitaju moje knjige i kažu mi šta o njima misle. Stalo mi je do mišljenja mog muža više nego bilo čijeg, pa želim da knjigu pročita tek kada je dostigla najbolje što sam mogla da uradim. Tako ih on čita na kraju, pred samo štampanje. Moji prvi čitaoci su moji agenti i urednici u izdavačkoj kući.

* Pisanjem ste počeli da se bavite posle pohađanja jednogodišnjeg magistarskog kursa iz kreativnog pisanja. Koliko vam je to pomoglo?

- Jeste. Primorao me je da pisanje ozbiljno shvatim i da uložim dosta vremena i rada u stvaranje knjige. Učenjem se ne prenosi genijalnost, ali možete da naučite ljude kako treba da rade. Kao i kod sviranja klavira, plesa, slikanja.

* Najavili ste novi roman i tri pripovetke...

- Kratke priče su mi naručila tri engleska muzeja, svi žele priču o nekom predmetu iz svoje kolekcije.

Moj sledeći roman baviće se porodicom engleskih kvekera koja u 19. veku emigrira u SAD i počinje da pomaže crnim robovima da beže u slobodu, u Kanadu. Postojala je čitava mreža sigurnih kuća, skrovišta i ljudi koji su im pomagali - to se zvalo „Podzemna železnica“. Tek sam počela da istražujem tu temu, još mi predstoji puno posla, ali me zanimaju emigracija, razlike (još u 19. veku) između Engleza i Amerikanaca, ideja o ćutanju kao načinu da se dobije uvid u sebe (kao što rade kvekeri). Ja čeznem za tišinom, naše društvo je tako bučno, i pomislila sam da je pisanje o tišini jedan od načina da dođem do nje. Kako sam tek na početku, još imam gomilu ideja, tek ću morati da se usredsredim - ali za to još nije došlo vreme.